Imam dečaka od 18 meseci, on nam je prvo dete, hiperaktivan je i veliki je dobrica. Međutim, problem se javio prvi put kad su nam bili kumovi sa decom. U pitanju su bila dva dečaka starija od mog sina i oni su se malo "grublje" igrali sa njim, u smislu, dirali mu kosu, uzimali mu igračke iz ruke, jedan ga je malo gurnuo i ovaj je seo, a nije planirao. Sve je to normalno za mene da vidim kod dece, ali moj sin to nije tako shvatio već je odmah briznuo u plač. Dugo se nismo videli sa njima (2 meseca) i sve je bilo u redu. Dolazila su nam druga deca, mlađa i starija i moj sin nije reagovao već se lepo igrao, delio igračke sa drugima (ne uvek) što opet smatram normalnim. Bili smo na godišnjem odmoru i tamo se lepo igrao sa decom sve dok mu jedan bata, njegov vršnjak, nije izbio loptu iz ruke. Opet je bila ista priča, samo je seo na zemlju i opet u plakanje. Kad smo došli sa godišnjeg odmora opet se lepo igrao u parkiću, ono što ne voli, a to je da mu se neko previše približi ili da ide za njim, to ga izgleda plaši (ja to ne mogu da sprečim naravno). Novi momenti njegovog straha javili su se kad mi je bila prijateljica sa sinom koji je divan i koji uopšte nije nasilan, jedno dobro i vedro dete i mlađe od mog sina. Kako se njeno dete oglasi malo glasnije jer se raduje tako moj sin prvo sedne pa legne i plače, plače ko da se desilo nešto strašno. Imamo malu šator kućicu za decu pa je jednom kroz suze pobego u nju i izgledalo je mnogo strašno kao da se puno, puno plaši. Pritom, dete od prijateljice nije krenulo ka njemu već je mirno sedelo i lepo se ponašalo. Ta prijateljica je bila ceo dan kod mene, a on je ceo dan preplakao. Kao da ima strah od male dece, kad su starija deca u pitanju nikad nije imao ovakvu reakciju. Uskoro će da krene u vrtić i baš me je strah kako će da prihvati druge vršnjake. Jednom sam ga ignorisala i krenula da se sklonim u drugu prostoriju jer on definitivno nije bio ugrožen, ali je on bio još gori, sve je jače plakao. Jednom sam mu prišla i uzela ga, tad se malo smirio i čim sam ga spustila opet je plakao. Jednom sam pustila muziku, njegovu omiljenu, odmah se umirio i čim je prošao minut opet je počeo sa plakanjem. Ja kao majka kod njega osećam jak strah i nesigurnost. Možda grešim, zato mi je i potreban vaš savet. On inače negoduje na ovaj način kad mu nešto ne dozvoljavam (skidanje ikone sa zida), prvo sedne pa onda legne i počne da plače, ali kad su takve stvari  u pitanju nema maženja i on zna da kod mene ne može da prođe, tad mu kažem da se jako ružno ponaša i ignorišem ga. Onda on ustane i nastavi lepo da se igra. Nema dugotrajne napade besa ili tako nešto, vrlo dobro zna dokle može da ide. Ali, kad su druga deca u pitanju prosto ne znam kako da reagujem. Moje pitanje je kako da se ja postavim kad mu krene ova "faza"? Da li da forsiramo druženje sa decom ili da pauziramo?

Daniela

Poštovani, već određeno vreme, oko dva meseca, imam neke poremećaje koji me dosta uznemiravaju. U početku su to bile neke misli tipa "šta ako izgubim kontrolu nad sobom","šta ako mi se neko smeje zbog toga", "šta ako mi bude dosadno pa izgubim volju za životom". Otišao sam kod psihijatra u gradskoj bolnici i ona mi je rekla da je to početak depresije na šta sam se ja dodatno uplašio i krenule su misli tipa "šta ako povredim sam sebe ili dođem do toga da odlučim da se ubijem" što je vrlo uznemirujuće za mene. Kasnije sam otišao do drugog psihijatra koji mi je rekao da imam poremećaj opsesivnih misli i anksioznost na šta mi je prepisao određene lekove. Inače, radim sve normalno, bavim se sportom, imam porodicu i dete, družim se kao i pre, samo mi je u podsvesti taj moj poremećaj i nekako nije baš isto kao pre. Plašim se da stvarno ne izgubim volju za svačim i još uvek su mi prisutne te uznemirujuće misli. Da li mislite da je to normalno da još uvek imam takve misli i da li mislite da moje stanje može da se pogorša zbog toga sto gotovo celog dana ne mogu da izbacim te misli iz glave samo što me sad malo manje opterećuju.

Bojan

Posle teških tragedija izgubila sam se u svom životu, i ne znam da li uopšte živim i ne znam put da nađem za dalji nastavak. Imam 26 godina, pre 10 godina sam oca izgubila. U krevetu je bio poslednjih godinu dana života, što je bilo i najteže, sa teškim govorom, teškim hranjenjem i dolaženjem svakodnevno patronažne službe da ga previjajau...plač i muka mame, borba njena za sve nas. Tada je moj brat imao 19, a ja 16 godina. Posle njegove smrti mislili smo da će biti sve ok, jer nije bilo maminog mučenja oko tate i svakodnevnog napuštanja posla. Ali, nažalost nije bilo tako. Posle 2 godine od smrti tate, mama je zapala u tešku depresiju koju smo krili od rođaka i njene stare mame. Tada sam ja imala 18, a brat 21 godinu i nismo znali koliko je to opasno, i nista nismo činili. Ja sam primetila da nije normalna po postupcima, i govorila bratu, ali on nije to osećao i pričao da je mama ok. Vremenom je padala u sve težu depresiju, i stalno smo se svađali jer je bila svime nezadovoljna i bolesna. Jednog dana po povratku sa posla sam je zatekla kako leži na podu, sva ošamućena. Popila je dosta lekova za smirenje. To nikada neću zaboraviti, njen pogled, sva drogirana, nije mogla ni da sedi. Došla su kola hitne pomoci i odvezli je. I posle smo se trudili oko nje, ali ona nije htela opet da sarađuje oko životnih situacija, da se druži, opet se zatvorila u kuću, svađe...I to se tako nastavilo. Sve je trajalo oko 4 godine, išla je na kontrole redovno, ali se nije odupirala njenom stanju, bila je tvrdoglava za sve, ništa nije htela. Da bih jednog dana došla kući i zatekla je u spavaćici u dnevnoj sobi kako leži mrtva. Sva siva i osušena, krv na nosu. Popila je sonu kiselinu. U mojoj sobi posteljina je bila sva krvava. Ne mogu ni da zamislim kako se ponašala kad je popila to. Prizor je bio užasan. Bila sam se šokirala. Došla je policija, hitna, ljudi. Prilmila sam inekciju za smirenje. Ali, taj prizor je šokantan, kao u horor filmu koji mi je non stop u glavi. Od tog trenutka nisam više ista. Stalno sam je sanjala, imala sam stalno noćne more prve 2 godine. Pop je dolazio stalno da sveti kuću i mene da čisti od zlih. Ja i stariji brat smo sami ostali, ja sam sve obaveze oko kuće preuzela, naučila da kuvam i sve ostalo. Mnogo mi je teško što je to mama uradila, sramota me da pričam jer niko nije znao našu situaciju. Često i lažem od čega mi je mama umrla. Boli me što nismo reagovali kako smo trebali, nismo joj pomogli, a bila joj je neophodna velika pomoć, a samo nas je imala, jedina nada smo joj bili. A izdali smo je. Patim jer nemam nikoga, nemam roditelje, ko drugi svi, nema porodičnog ručka, nemam podršku, oslonac, ljubav, zagrljaj. Nemam normalan zivot. Svi me sažaljevaju. Izgubljena sam, ne volim ljude, jer su me svi razočarali. Malo ko je bio uz mene kad mi se sve to izdešavalo i zato sam razočarana u ljude. Imam par prijatelja, izlazim, družim se, ali svaki dan osetim bol kada dođem u praznu kuću, bez ikoga, i ičega. Stalno sam sama jer brat stalno radi. Stalno plačem, nemam volju nizašta. Trenutno radim, ali posao me ne ispunjava sa te strane. Dečka nemam. Ne znam kako da prebolim smrt roditelja, što nemam normalan život, što drugačije gledam ljude posle svega. Molim za savet. Hvala.

Gordana

Desilo se to da sam u jednom trenutku večeras bezveze dok sam čitala knjigu pomislila šta ako sam ja lezbijka? U tom trenutku me je oblio hladan znoj i skroz sam postala paralizovana, prošli su me žmarci, imala sam onaj grozan oćecaj u stomaku. Inače, mene žene ne privlače, oduvek su mi se sviđali momci i u njih sam se zaljubljivala, ali sam u osnovnoj doživela razočarenje i više se nisam zaljubila, a pošto sam se potom ugojila, prestala sam da obraćam pažnju zato što sam smatrala da me niko ne bi takvu voleo pa nisam htela da rizikujem. Inače, to sam pomislila zato sto uvek pred porodicom i drugovima branim gay populaciju. Celu noć nisam spavala, ne mogu ni o čemu da razmišljam, strah me je, plače mi se. Ne razumem šta mi se dešava. Inače, imam 21 godinu, stabilnu porodicu. Jednostavno ta mi misao ne da mira. Molim vas za mišljenje pošto ću poludeti i za brz odgovor. Hvala!

Ksenia

Do svoje 19. godine svim snagama sam se trudila da budem osoba za primer (u školi sve petice, veliko društvo i sl.). Vođena nekom jakom ambicijom da budem najbolja u svemu, samo sam gurala napred. Međutim, težeći da budem "savršena" sada shvatam da nikada nije postojalo nešto što me je uistinu ispunjavalo sem te težnje da budem najbolja. Ni odnosi sa porodicom, ni prijatelji, ni nekakav hobi ili vanškolska interesovanja, ništa nije uspevalo da me ispuni. Prvi problemi nastaju sa raskidom prve ozbiljne veze i mojim preseljenjem u drugi grad radi studiranja. Svakim danom sam se osećala sve lošije - kao neko ko ne pripada toj sredini, i neko ko nije ni sposoban da završi fakultet, i na kraju sam odlučila da se vratim u rodni grad. Nakon par meseci depresije neke stvari počinju da se menjaju na bolje. Počinjem da radim na lokalnoj televiziji, upoznajem drugog mladića, pravim planove i skupljam hrabrost da se vratim na fakultet. Međutim, nakon skoro godinu dana zabavljanja tadašnji momak iznenada umire i ja ponovo padam u depresiju. Uz pomoć lekova, porodice, prijatelja, polako se izvlačim iz tog stanja i nakon nekog vremena donosim odluku da upišem fakultet u svom rodnom gradu. Iako sam bila puna strahova i nepoverenja u sebe, uspela sam da se izborim sa svim tim i fakultet završim sa visokim prosekom. Tokom studija vreme mi je bilo prilično ispunjeno-  vikendom sam radila u plesnoj školi, a tokom nedelje učila i išla na predavanja. Negde pred sam kraj studija sam saznala da otac, za koga sam bila jako vezana i imala bolji odnos nego sa majkom, boluje od tumora. Nakon deset meseci borbe za njegov život on je ipak preminuo. Negde baš u to vreme, tačnije neposredno pre očeve smrti, upoznala sam momka koji mi je pomogao da sve to prebrodim. Njegov optimizam, duhovitost, energija koju je nosio uneli su sasvim novu dimenziju u moj život. Zaista po prvi put u životu sam počela da verujem da ljubav postoji. Moje poimanje života, odnosa prema porodici, prijateljima, on je totalno promenio na bolje, naravno nesvesno. Shvatila sam koliko sve to može da ima neku dublju, jaču dimenziju od one koju je do tada sve to imalo u mom životu. Učinilo mi se da sam pored njega postala i hrabrija i spremnija da se suočim sa nekim svojim strahovima. Jedan od njih je bio i odlazak u inostranstvo kako bih usavršila jezik.D onela sam odluku da na par meseci odem iz zemlje. Tokom mog boravka u inostranstvu redovno smo bili u kontaktu, međutim, dve nedelje nakon mog dolaska on je odlučio da me ostavi, iako smo čak imali i neke planove o zajedničkoj životu. Ta njegova odluka mi je jako teško pala, ali sam se trudila da ostanem pozitivna i da mislim pozitivno. Počela sam češće da izlazim, aktivno tražim posao, održavam kontakte sa prijateljima. Nakon tri meseca dobila sam posao, ali je i tu usledilo jedno veliko razočaranje. Naime, na poslu se nisam uklopila kako sam očekivala. I najlakši poslovni zadaci meni su se činili preteški (npr. posao mi je bio da kontaktiram poslovne partnere širom zemlje, a dešavalo se da nakon obavljenog razgovora sa nekom firmom nisam mogla da se setim sa kim sam razgovarala). Polako sam počela da zapadam u depresiju i nakon mesec dana napustila posao. Negde približno u slično vreme kad sam se zaposlila krenula sam i sa obukom za vožnju, jer je i to bio jedan od strahova sa kojima sam htela da se suočim, ali sam zbog manjka samopouzdanja, nepoverenja u sebe, straha koji sam osećala, i od toga na kraju odustala. Od tada je situacija sve lošija. Samopouzdanje sam totalno izgubila, bojim se traženja drugog posla jer mislim kako ću opet imati iste probleme. Momka ne tražim jer mislim da nikom nije potrebna ovako nesposobna devojka. Bivšeg momka i dalje volim, ali ni njemu ne želim da ima pored sebe nekog kao što sam ja. Vreme mi prolazi, a ja stojim u mestu dok se svima oko mene život dešava. Sebe sam zamišljala kao uspešnu poslovnu ženu, sposobnu i snalažljivu, sa srećnom porodicom, a toliko sam daleko od svega toga. Imam 29 godina i gotovo nimalo nade da ću uspeti bilo šta da promenim u svom životu, a ovakav život ne želim da živim. Gde sam to toliko pogrešila? Zašto nemam ni malo samopouzdanja? Zašto ni jedan svoj strah nisam uspela da pobedim, a suočavala sam se sa njima? Kako da zavolim sebe, da bih mogla da zavolim i druge (jer je i to polje koje itekako "škripi" u mom životu)?

Očajna

Ni ne znam kako da počnem. U martu mesecu, preko interneta, sam upoznala jednog dečka. Što se kaže, na prvi pogled sam se zaljubila. Izgleda da je on veliki ženskaroš i prevarant ženskih srca mada sam ja to kasno shvatila. Došao je on do mene, videli se, veza je postala intimna i nakon dva dana on javi porukom da prekinemo vezu, odlazi u manastir i kaže da će se zamonašiti. Šta sam ja preživela to vam ne mogu opisati. Došao je ponovo da se oprostimo prije nego što ode mada još nije otišao. Ja sam se još više vezala za njega mada sam znala da je to jednostrano. Ako ja nisam pisala poruku, on se nikad nije javio prvi. Znam i svesna sam da bi trebalo da raskinem s njim sve kontakte, ali kad srce drugo kaže. Volela bih bar da mi ostane prijatelj, ali opet pitanje je da li je meni potreban takav prijatelj? Kako sam probala što više saznati, došla sam do toga da nisam jedina s kim je sve isto on ovo uradio, nisam dete imam 40 godina, 6 godina sama živim. Nemam društvo s kim da izađem pa sam mislila da će preko neta upoznavanje biti pozitivno, ali došla sam do saznanja da je sve to laž i prevara, ali kako sebe ubediti? Svesna sam da je ovo sve ludo, svaki dan ubeđujem sebe da treba da prekinem s njim, ali uvek dam ponovo šansu. Kako izaći iz ovog kruga? Hvala unapred na pomoći.

Anonimna

Postoji problem dok spavam. Ovo mi se događalo više od 2 puta. Ja sanjam, kao i uvek svesna sam da sanjam, i baš pre sat vremena, dok sam spavala, san mi se prekinuo i ja sam prvo u snu, u toj prostoriji koju sam sanjala, čula glasove u hodniku, vrata koja škripe, a onda sam to isto čula i u svom stanu. Vrata koje sa otvaraju, nekog kako ulazi, i sad nastupa ono najbitnije: ta osoba ulazi u moju sobu, nadnosi se nada mnom, a ja se istog trenutka savijam u telu da se odmaknem od nje, paralizovana sam, želim da se pokrenem ali ne mogu, i ne mogu oči da otvorim koliko god da se trudim. A opet kao da su mi oči polu otvorene i vidim mutnu figuru, mušku, u crvenoj majici. Tako je bilo ovaj put kad sam sanjala. Najviše me plaši to što ne mogu da otvorim oči, u polu snu sam (i kad to kažem mislim na to da sanjam ali sam svesna da spavam i sanjam) i želim da otvorim oči, ali NE MOGU. Mozak mi radi, razmišljam, ali telo me ne sluša. Paralizovana sam i iz sve snage se trudim da otvorim oči ali ne uspevam. I dok je ta figura nad mojom glavom i pilji u mene, čujem sebe kako pitam: "ko je to? ko je to?". Sad nisam sigurna da li to pitanje postavljam u glavi, ili se probija kroz moja usta... Zatim ta osoba odlazi i moje telo se polako opušta i uspevam da otvorim oči. Onda sa strahom pogledam po sobi, provirim kroz odškrinuta vrata (koja sam ja ostavila odškrinuta), polako uđem u dnevnu sobu i uverim se da nikog nema. Kao što sam napisala i ranije mi se ovo događalo, sanjam nešto, ne mogu da otvorim oči, paralizujem se i umirem od straha. I uvek je tu neka figura koja me posmatra u tom stanju i onda odlazi.

Riba

Poštovani, ne znam odakle da počnem. Veoma mi je teško da govorim o sebi, pogovo o osećanjima i teškim strahovima koji me muče. Imam 38 godina, porodicu, dvoje dece (3 i 6 godina). U poslednjih pet godina živim pod konstantim stresom, koji je izazvan svakodnevnim ovabezama, poslom i lošim rodbinskim odnosima. Pre par godina sam sa svekrvom doživela fizički obračun i to dok sam bila u 5-tom mesecu trudnoće, nakon čega sam se preselila sa celom porodicom i od tada živimo sami. Samo nakon par godina dogodila mi se veoma teška svađa sa rođenom sestrom i od tada ne razgovaramo. Meni je to veoma strašno i ne želim sada da ulazim u analize ko je kriv ili ko je započeo jer je verovatno za svađu potrebno dvoje. Takođe, imam težak odnos i sa majkom (koji je takav bio čitavog zivota) ona sada ima 69 godina i imam utisak da pokušava emotivno da me ucenjuje jer ima potrebu da uvek sve bude po njenom. Sada od svake svoje bolesti, pa makar to bila i prehlada, pravi dramu i svesno mi uliva strah od njene smrti i jadikuje kako ona živi sama i verovatno bi ja trebala da napustim svoj život da bi se brinula o njoj. Inače je veoma pokretna i sposobna za život. Od skoro sam rešila da se distanciram od svih tih njenih pokušaja manipulacija, ali nije mi lako. Inače, moja sestra živi u inostranstvu i pošteđena je svega toga, a i kada dođe u Srbiju ima poseban tretman. Moja majka je uvek pravila razliku i jaz među nama dvema, jer ona je "pametnija", "privrženija", završila falkutet, dok ja sve to nisam. Na poslu mi je veoma teško, radim 12 godina u jednoj velikoj zatvorenoj sredini, van grada. Pre ovog posla sam radila i na drugim mestima gde sam se bolje osećala. Ovde se gušim i osećam frustrirano. Pre 10 godina  sam se užasavala pomisli da ću raditi na istom mestu u budućnosti i sada se užasavam iste pomisli, ali sam i dalje ovde. Promenila sam više radnih mesta (ne svojim izborom), sada radim i prekovremeno i danju i noću kad treba. Pokušavala sam da promenim posao, ali nisam našla ni jedan drugi. Na poslu je problem što ne umem da se izrazim, da tražim nešto za sebe, uvek sam povučena i sama, mada posao obavljam mnogo bolje od drugih i zaslužila sam bolje, ali ja to ne umem ili ne smem nikome da kažem. Kada sam i pokušavala nešto da tražim blokiram se i osećam srce kako mi lupa. U braku se, takođe, sve promenilo na gore. Muž i ja se skoro stalno svađamo. On je počeo da se dere i na mene i na decu. Seksualni život nam je očajan, skoro da ga i nema. Ja sam nezainteresovana za seks, a on na to odgovara vikanjem i veoma često "obavimo" to radi mira u kući. Poslednje što mi se desilo je operacija štitne žlezde, pre mesec dana. Šokirala sam se saznanjem da sam imala maligni tumor. Na svu sreću sve je izvađeno na vreme i neću imati više s tim problema. Međutim, to je bila kap u prepunoj časi. Mislim da sam upala u neko depresivno stanje. Ne znam kako da nastavim dalje. U ranijim godinama svaki problem je bio neka vrsta izazova i uvek sam pravila planove "A", "B", pa i "C" za rešavanje. Čak sam imala i planove i za najgora moguća rešenja. Bila sam dobra u tome i moj muž se uvek oslanjao na mene i moju organizaciju. Sada se osećam nemoćno. Ne znam kako da se izvučem iz ovoga. Ne znam ni kako da se opustim. Izgubila sam interesovanje i za sport i šetnje. Čak ni odlazak na more ne može više da me opusti (što je nekada uvek bio "čarobni lek" za mene). Grize me savest zbog moje dece što ispaštaju zbog mene jer veoma često nemam volje da ih izvedem napolje, u park, a naučila sam ih na aktivan život, na puno šetnje, rekreacije i boravak u prirodi. Deca su mi jedino uporište u životu. Molim Vas dajte mi neki savet, kako da se izborim sa životom i samom sobom. Verovatno mi treba razgovor sa nekim stručnjakom. O ovoj temi ne mogu da razgovaram sa prijateljima ili kolegama jer se plašim da započnem tu temu, tj. bilo koju temu koja se tiče mene. Mnogo Vam hvala na razumevanju i odgovoru koji očekujem.

Valerija

Studiram medicinu, V sam godina. Imam problem sa svojom devojkom, ona ima 20 godina. Problem je što je ona viša od mene za nekih 5 cm i što to ona ne može da prihvati. Meni to ne smeta jer mi nije bitno ništa sem toga kako se osećam i kako se slažem sa nekim koga volim. Inače, mnogo sam srećan sa njom i njoj je lepo sve dok ne pomisli na to, na tu razliku. A ja nikako nisam mogao da doprem do nje, da joj kažem da je sve to nebitno kad ima ljubavi, razumevanja, poštovanja, a svega toga ima. I ona kaže da bi bila presrećna samo ako bi mogla da prevaziđe tu razliku. Zajedno smo godinu dana i za to vreme je pokušavala da to prevaziđe, ali nije uspela, a ja ne mogu da prihvatim da raskinem sa njom zbog toga. I mislim da će to da joj bude manje bitno, čim počnu da postoje pravi životni problemi. Ne mogu da prihvatim da neka fizička karakteristika odluči, da ona prevagne nad svim osećanjima. Najviše joj smeta dok šetamo i tad uoči tu razliku i postaje nervozna. Kažite mi da li to ona može da prevaziđe i u čemu je problem? Hvala puno unapred.

Vladan

Poštovani, živela sam u vanbračnoj zajednici od sedmog meseca trudnoće do detetovog šestog meseca, g-din me nikad nije zaprosio nego jednostavno smo tako prećutno počeli da živimo zajedno, naravno svađali se, vrlo malo dana smo se slagali, on me je emotivno zanemarivao, za tih godinu dana nije ni jednom legao da spava uveče sa mnom nego gledao TV ili na računaru neke erotske sajtove..., a vremenom smo prestali i da pričamo... nekoliko puta u svađi me je i isterivao iz kuće i jednog dana se ja pokupim i dođem kod mojih, misleći da će me tražiti nazad i reći da pokušamo opet, ali on nije ništa rekao i tako smo ja i sin ostali kod mojih. Sad se uopšte ne kajem i kad sagledam situaciju iz ovog ugla vidim da nikad nismo ni bili jedno za drugo, nego nastao je problem oko viđanja deteta. On hoće da ga vodi kod sebe. Mi živimo udaljeni 3 km jedan od drugog. Ja nisam za to da dete ide kod njega, a to je ono što vas i pitam. Mislim da su najvažnije prve 3 godine deteta i smatram da do treće godine dete ne bi trebalo da ide bez mene na nepoznatu teritoriju kod nepoznatih ljudi. Ja ga ne bih vodila jer su me isterali odatle, a i na neki način se i osećam iskorištenom, kao da je hteo da mu rodim dete i da me šutne posle, a sad traži neka prava. Tamo još žive i njegovi roditelji koje sam zvala da dođu da vide dete, ali oni nisu hteli, nisu mu čak došli ni na krštenje u crkvu, a kamo li kod mene kući. Prošlo je godinu dana, dete sad ima godinu i po i naravno ono se ne seća ni one kuće, a kamo li babe i dede. Da li se to u praksi radi da dete vodi otac u takvu jednu novu situaciju i da li će to naneti štete detetu? Da li ikako mogu da se izborim da se on strpi do navršene detetove 3. godine jer mene otac ne sluša. Imali smo prvo ročiste gde je sudija rekla da se to radi i da treba da mu dam dete. Napominjem da je on do tad svaki dan viđao dete kod mene, dakle nema taj problem što je to kod mene, nego njega njegovi prisiljavaju da im dovede unuče da bi ga videli. Ja se ni sa njima nisam svađala nego se oni nešto inate i zatežu ne znam što. Da li sam u pravu što tražim da se čeka do 3. godine, kakve su šanse da se to dobije. Tek nas čeka razgovor sa socijalnim radnicima, psihologom. Ali, je sudija na prvom ročistu rekla da ja vec počnem da ga vozim kod oca utorkom i petkom. On je danas zvao i ja sam mu rekla da može da ga vidi, ali i dalje kod mene pa ćemo videti posle razgovora i konačnog suđenja, on me optužuje da se ja iživljavam nad njim i da će se sutra žaliti socijalnim radnicima da mu ja ne dam dete. Šta da radim? Hvala unapred na odgovoru.

Anonimna

Želim da Vam postavim jedno pitanje na koje nigde ne mogu naći odgovor. Moj blizak prijatelj koji ima 40 godina, dobar posao, stan, sređen život želi da se zamonaši. Šta je moglo da ga navede da se odluči na to i to za stalno, bez povratka. Moram da razumem da bi prihvatila sve to. Unapred hvala na odgovoru.

Anonimna

Poštovani, reci te mi na koji način da prebolim odlazak mog bivšeg supruga, s kojim imam dva sina. Mlađi je jako vezan za njega i zbog njegove nezainteresovanosti i nebrige, dete ima probleme u školi, sve kao posledica emocionalnog nezadovoljstva. Inače, gospodin je za vreme braka imao paralelnu vezu sa udatom ženom, a sad je otišao sa majkom drugarice iz razreda mog mlađeg sina koja je razvedena i ima dve ćerke. Gospođa je, da bi se njemu dopala odnosom prema deci, počela da manipuliše mojim sinom kupovajući ga čokoladicama i sitnim poklončićima. Teško sam sve ovo podnela, ne mogu da se vratim u normalu, misli mi lete, ubija me sujeta. Kako da se izlečim od toga, imam puno obaveza oko dece, sama živim, a i zaposlena sam. On jako malo vremena provodi sa decom, samo ih odveze do škole u toku dana, gradi svoju karijeru i uživa u životu. Pozdrav u nadi da ćete mi naći rešenje.

Sanja

Imam 24 godine i završavam Tehnički fakultet. Moj problem, bar ja mislim, je u poteškoći komunikacije sa ljudima. Toga nisam bio prije ni svjestan dok se nije desio taj nesretni događaj. Naime, jedne večeri sam izašao na kafu sa jednom curom i to je bila najgora noć u mom životu. Ne znam tačno šta se sa mnom dešavalo, ali sam bio toliko nesiguran i toliko se nelagodno osjećao kao nikad dotad u životu. Možda je i njena priča tome doprinijela jer mi je pričala kako je imala nekih veza, čak jednu i sa mojim prijateljem, kako je spavala sa nekim momkom... Ja sam se tu osjećao nekako, kako da kažem, bespomoćno, da ne kažem prepadnuto. Meni je bilo i nezgodno i teško joj gledati u lice, ne znam zašto. Možda što ja do sada nisam imao nikad nikakvu vezu i možda se bojao da ne ''zeznem'' nešto ili da ja to ne mogu ili ne znam. Pitam se zašto joj nisam mogao reći neke stvari tad, zašto joj nisam mogao pogledati u oči, zašto sam se tako osjećao. Ona mi je govorila da nemam samopouzdanja, možda je i bila u pravu. To se završilo veoma loše i tu noć nisam ni oka sklopio razmišljajući što joj nisam to i to rekao. Bilo kako bilo, to se davno desilo i s tim sam načisto. Toga se još samo rijetko sjetim, sada sa osmjehom. Mislio sam da sam se promijenio jer sam počeo da ulazim i u komunikaciju sa ljudima i da se šalim sa ljudima koje čak i ne poznajem. Bio sam sretan i zadovoljan čak iako nisam imao nikad vezu. Jednostavno sam se zezao i sve gledao kroz šalu. Međutim, u zadnje vrijeme sam se počeo družiti više sa jednom prijateljicom, koju dugo znam. Mislim da joj se sviđam. Ali, također, i ona meni jer svaki put kada mi zazvoni mobitel nadam se da je ona. Stalno mislim o njoj i kako bi bilo super da smo zajedno. Ali, opet se tu javlja problem, da ne kažem strah. Ne znam, šta se dešava, ali jednostavno nemam hrabrosti je nazvati da se sami nađemo na kafi i to joj sve kažem. Pitam se zašto je to tako. Čega me je strah. Možda toga što nisam nikad imao vezu, možda toga da neću ''to'' znati, možda toga da ne pokvarim ovo prijateljstvo. Shvatio sam da mi je ponekad jako teško pričati sa ljudima i gledati ih u oči dok oni pričaju. Tako je isto, možda i gore, sa curama. Jednostavno, nekada ne znam šta da pričam sa njima, još teže da ih gledam u oči kad pričam sa njima. Ipak, smatram da sam dosta pametan dečko. Kada vidim ko sve danas ima curu, razočaram se. Neki bilderi da ne kažem glupani. Zašto oni imaju, šta oni znaju bolje ili imaju što ja nemam, hrabrost, možda. Još jedna stvar. Mene je uvijek zanimala škola i obrazovanje, ali ne samo to. Dok su drugi imali cure, ja o tome nisam ni razmišljao. Tek protekle 2-3 godine postalo je teško o tome ne razmišljati. Ponekad mislim da mi je život ''proletio'' u učenju. Međutim, ipak mislim da nije to to. Mislim da moj problem ipak leži u hrabrosti ili samopouzdanju, mada sam mislio da sam to prevazišao, ali eto. Problem je u tome, još, što ja imam tako puno prijatelja, ali ni jednog s kojim bi mogao o svemu pričati. Mislim, mogao bih sa 2-3 jarana pričati, ali nekako nije to to, osjećam se nelagodno. Znači, ono što želim da postignem, jeste da mogu bolje i lakše razgovarati sa ljudima, da mogu prijateljima i rodbini reći sve što me muči. Nekako i teško pokazujem emocije. Ponekad mislim da jednostavno nisam rođen da pričam sa curama, odnosno da ne znam sa njima. A onda opet razmislim i kažem sebi, pa Bog je nama svima tu negdje usadio tu sposobnost, samo je treba naći. Nemojte me pogrešno shvatati, ja nisam depresivan i nemam straha od nečega drugoga. Samo ne znam što ne mogu i ne znam sa curama. Molio bih Vas za pomoć. Unaprijed hvala.

Dragan

Htela bih da dobijem neki savet vezano za moje ponašanje u vezi, da znam da li ispravno postupam i reagujem na neke stvari ili možda nije problem u meni već u partneru. Sa dečkom sam više od godinu dana i skoro pa svaki dan smo zajedno po 4 do 5 sati i lepo nam je, volimo se... E sad, pre dva meseca on je počeo da radi i radi jednom prepodne jednom poslepodne. Shvatili smo da ne možemo i dalje da se baš svaki dan nalazimo jer je on umoran i ponekad nije raspoložen ili želi nešto za sebe da uradi pa se viđamo svaki drugi dan. Par puta kad sam ga nazvala da se vidimo je rekao da ne zna da li će imati vremena ili slično i da se nećemo videti danas. Mene je to naravno pogodilo i kao uvek igram na prvu loptu i preterano reagujem i tu se posvađamo. Bilo je tako par puta sve dok se nismo posvađali i dok mi on nije rekao da ohladim malo i smirim se i da ako se ne vidimo svaki dan, ne znači da me on ne voli. Shvatam ja da je on umoran i da je drugačije, ali ponekad stičem utisak da me izbegava i da me ne želi videti, par puta je i priznao da ga nerviram i da ne želi da se vidimo taj dan. Šta treba da radim? Da ga pustim da se malo smiri jer smo se zasitili jedno drugog? Hoću savet jer ovako kako je pošlo, imam osećaj da neće biti sretan kraj.

Natali

Imam 15 godina. Imam seksualnih problema. U vezi sam sa jednom devojkom već 9 meseci. Puno je volim, a i ona mene. Razmišljali smo da stupimo u seksualne odnose, ali problem je u tome što ona ne može još uvek. Rekla mi je da bi želela sa mnom, ali da još uvek nije spremna jer joj je prvi put (i meni takodje), a ja bih želeo da spavam sa njom, mislim da sam spreman za tako nešto i želeo bih da i ona bude spremna. Pre svega bih želeo da vam kažem da imam veliku želju da spavam sa njom, ali baš veliku. Ne znam kako toga da se rešim. Želeo bih da to prestane barem dok ona ne bude bila spremna. Molim vas da mi pomognete, veoma mi je stalo do nje. Unapred hvala.

Dacha

Poštovani, molim Vas da mi objasnite zašto netko odbija razgovarati o sebi. Naime, moja supruga mi stalno ponavalja da neće da postavljam bilo kakva pitanja o njenoj ličnosti. Da li je to poremećaj, bolest? Unapred hvala.

Estoril

Poštovanje. Ja stvarno ne znam odakle da počnem ni kako konkretno da postavim moje pitanje, ali znam da mi je teško i da više ovako ne mogu. Imam 25 godina i od kako znam za sebe živim u strahu pitajući se šta donosi novi dan. Otac me ne podnosi, za njega sam niko i ništa, čak mi je i u lice rekao da mu nisam dijete. Nikad mi ni jednu lijepu riječ nije uputio, a o zagrljaju da i ne pričam. Sve što sam dobila bili su šamari i uvrede, neprespavane noći i lice svo u modricama. Ali, nije takav samo prema meni takav je i prema mami. Za njega niko nije dobar, jedino on je najpametniji, jedino on sve zna. Ja nikad nisam bila problematično dijete, šta više uvijek sam bila mirna i povučena, odličan učenik, sad sam apsolvent ekonomije, znači nije bilo nikakvog razloga za takvo njegovo ponašanje. Ja sam se uvijek pitala pa i sada se pitam zašto, da li sam ja kriva, da li sam nešto uradila, ali jednostavno ne znam. U srednjoj školi sam se počela zabavljati sa jednim momkom. Kad je moj otac za to saznao zabranio mi je sve. I dan danas mi ne da uveče izlaziti u grad. Natjerao me je da prekinem sa njim, ja sam to i uradila, kasnije sam se počela zabavljat sa drugim i opet isto, ali ovog puta nisam mogla raskinut vezu, previše mi je bilo stalo, samo sam se pravila da sam to uradila, jer sam prvi put u životu osjetila da me neko voli i da je nekom stalo do mene. Nedugo zatim, sasvim slučajno, sam saznala da moj otac ima ljubavnicu i da je to ni manje ni više nego ujna od mog momka. Ali, ni tada nisam mogla raskinuti sa njim. Mi smo i dan danas zajedno, viđamo se tajno, meni je do njega stalo i volim ga, on voli mene, razumije me, daje mi podršku u svemu, zapravo je jedina osoba koja je uz mene bila uvijek, u svakoj situaciji, u svako doba bez obzira na sve. Ali, ono što meni smeta i što me muči jeste moje ponašanje prema njemu. Ne uvijek, ali dođe mi period kad ga onako bez veze bez ikakvog razloga napadam mislim verbalno, sumnjam u sve ono što radi, što govori, pošaljem mu poruku u pola noći da je kraj, da ne mogu više. Poslije mi bude krivo i žao jer tako mučim i sebe i njega. I sad ja vas molim ako možete da mi kažete zbog čega ovakvo moje ponašanje prema njemu i šta da radim da to izbjegnem jer ja koliko god se trudila ne mogu da shvatim.

Molim vas da mi pomognete jer ja sebi ne mogu. Već možda nekih mesec dana me muči depresija bez razloga. Imam loš pogled na sve i time sebi stvaram probleme tamo gde ih nema. Uvek sam važila za otvorenu i komunikativnu osobu koja se ničeg ne plaši, a sad baš obrnuto. Ne volim izlaske, skupove, gužve, nova poznanstva, pogotovo jer se plašim da ću biti ismejana ili odbijena. Nikad nisam ni jednom dečku prišla upravo iz istog razloga. Nikad nisam rekla VOLIM TE jer ja to retko čujem da meni neko kaže. Često noću plačem i od suza ne mogu da spavam. Neretko sam besna i imam neodoljivu želju da se na nekog izvičem, očigledno jer mi nešto smeta i jer sam nečim nezadovoljna, a ne znam ni sama gde leži problem. Plašim se kakva ću biti za nekih 25 godina ako sam sad sa 15 ovakva. Jel možete vi to sa psihološke tačke gledišta da vidite u čemu je problem i kako da pomognem sebi.

Marina

Poštovani, drago mi je da ovako nešto postoji i nadam se da ćete mi bar malo pomoći. Svesna sam da imam psiholoških problema, ali ne znam kako da ih se rešim. Prošle godine sam išla kod psihologa, ali samo na par razgovora jer nisam mogla više da plaćam privatno, a u našim državnim službama samo ti kažu "dobro ti je, nije to ništa", tako da se vrtim u krug, a psihički mi je sve gore i gore. Naime, pre desetak godina sam počela sa opsesivno-kompulzivnim radnjama i one su se sve vremenom sve više razvijale. Sve to me užasno opterećuje, neke sam uspela da otklonim, ali ima ih jos dosta. Osim toga, opsedaju me kojekakve glupave misli, paranoje koje mi ne daju da normalno funkcionišem. Prosto mi je neverovatno da u mom mozgu ne može da se pojavi nijedna lepa misao. Kad pomislim na budućnost ne vidim ništa lepo i onda me uhvati panika, počnem da se tresem, sulude misli postaju sve gore i gore i upadam u stanje iz kog ne znam kako da se izvučem. Pokušavala sam sa čajevima za smirenje koji su mi samo malo pomogli u početku, čak sam pila i Persen, ali ne redovno, a sada pijem neke tablete Yang eliksir koje su isto za smirenje, ali nema neke vajde. Mene zanima da li postoji bilo kakav način da se vratim u normalu, i ako mislite da ima, molim Vas da mi odgovorite ako sam se obratila na pravu adresu. Zaista mi je hitno potrebna pomoć jer se bojim da totalno ne poludim. Unapred zahvalna.

Biljana

Imam jedan veliki problem i uz sve pokušaje nisam uspela da ga rešim, a jako mi je stalo. Imam dvoje dece, sina 2 i po godine i ćerku od 5 meseci. Živim sa suprugom u lepom braku. Moj problem je vezan za starije dete, dečaka. Naime, pokušaću da objasnim njegovo ponašanje i odmah da napomenem da sigurno nije ljubomora na sestru jer je on prosto obožava. U zadnja 2-3 meseca počeo je čudno da se ponaša. Dosad je bio, koliko može biti, za dete tog uzrasta jako lepo vaspitan. Zaista se trudim da ga pravilno usmeravam, voli pesmice, voli decu...dani su mu zaista ispunjeni pogotovu sada kada je krenulo lepo vreme. U kući provedemo samo vreme popodnevnog odmora. Ali, on je evo, da se tako izrazim, postao nekako živčan, nestrpljiv, razmažen. Uvek je bio jako, jako aktivno dete, ali nikada nisam doživela od njega da počne da se baca zato što nešto ne sme ili ne može ili da toliko plače da se suprug i ja plašimo pa mu popustimo. Jedan primer koji se desio pred spavanje. Tražio je od tate da mu napravi sok, on je to i uradio, međutim sin počinje histerično da plače i da traži da mu se sipa još vode, a nije ni probao sok, a pritom je časa puna. Moj suprug ipak doda još vode, međutim sin iznerviran još od malopre uzima času i baca. Ne mogu da verujem da se tako ponaša. To je samo deo u nizu izliva njegove histerije. Pokušala sam sa njim da razgovaram. Dobio je batina i batina, ali ne pomaže. Kad ga izudaram on toliko plače da se ja plašim da ne doživi stres, viče mi "uzmi me, uzmi me" i mogu ga ubiti neće odustati dok ga ne uzmem. Nikada nije takav bio, nemam više živaca, u zadnje vreme to je sve više i više. Molim vas da mi pomognete jer ni suprug ni ja ne znamo kako sa njim da postupamo, očajna sam zaista, volim ga kao oko svoje, a ne znam kako da se postavim. Batine, ignorisanje, ucena, grdnja, razgovor sve smo pokusali.

Mirjana

Kako da pomognem bratu? Ima 16 godina, ide u Gimnaziju, vrlo dobar je đak. Ponaša se detinjasto. Gricka nokte, oponaša neke gluposti, mazi se dok govori. Ponekad kada ima mnogo da uči ili neki pritisak, ima tikove (povlači vilicu i nos). Veoma je lenj i ne možemo da mu pomognemo da sedne da uči. Krajnje je dekoncetrisan. Nepodnošljiv je, bar u odnosu sa mnom, stalno nešto zapitkuje i ometa me dok učim. Pokušava da izbegne odgovornost. Odnosi u porodici su veoma dobri, može se reći i odlični. Finansijska situacija jeste loša, ali se trudimo da nesdostatak novca zamenimo pozitivnom energijom. Niko u porodici nema nikakvih poroka, ne pije, ne puši... Svi se trudimo da nam bude što bolje i jedni druge uzajamno pomažemo. Kako da ga motivišem?

Jovana

Zamolio bih vas da mi preporučite neku literaturu iz oblasti psihologije ličnosti i ljudskih osobina. Interesuje me detaljan opis osobina ličnosti. Čitao sam na internetu dosta o tome, ali nisam uspeo da pronađem dovoljno informacija jer još uvek ne mogu da razlučim da li sam introvertna ili ekstovertna ličnost, a boga mi ni ostale, od Big Five faktora, mi nisu jasni tj. nisam siguran gde tačno na skali pripadam. Iako sam radio gomilu testova na internetu, znam da oni nisu baš najpouzdaniji i njihovi rezultati mi se ne čine istiniti. Sve knjige na tu temu koje mogu da se nađu po  našim knjižarama mi deluju previše stručno i nije im fokus da nekog laika uvedu u tematiku, već se bave nekim metodološkim i teoretskim razlikama. Npr:

Dokle treba da idem kad mi devojka koja mi se sviđa ne uzvraća osećanja?

Niky