Kako je to još pre nekoliko decenija formulisao Vigotski: ,,Ne postoji opšta nadarenost koja bi se ravnomerno raspoređivala na sve strane ličnosti. Neizbežno je da idemo ka specijalnom izučavanju specifičnih osobenosti pojedinačnih funkcija’’ (Vigotski, 1996, str. 241). U savremenim razmatranjima nadarenosti sve više se afirmišu ideje Vigotskog, tačnije postoji tendencija sve većeg usmeravanja na domen ispoljavanja nadarenosti.

Kada se govori o konceptu pojma kreativnost neizostavno se treba osvrnuti i na koncept pojma nadarenosti. Postoji veliki broj raznovrsnih, međusobno neusaglašenih, definicija i koncepcija nadarenosti. Nastale su iz različitih teorijskih tradicija, iz čvršće ili slabije povezanosti teorije sa empirijom, različitog nivoa opštosti itd.

Epistemološki koren ove reči u engleskom jeziku (odakle je i preuzeta), i u većini evropskih jezika, potiče od latinske reči creatus koja bukvalno prevedena znači ’’porasti’’. Način na koji su različita društva formulisala koncept kreativnosti menjao se kroz istoriju.