Prvo osecaj nelagode, osecaj da ce se nesto uzasno desiti, da cu izgubiti razum i da cu poludeti, a sada i opsesivne misli...
nekako sam nelagodu uspeo da suzbijem, ali opsesivne misli su veoma teske...tipa sta ako izgubim volju za zivotom ili nekog drugog ubijem, non stop mi se te misli vrte po glavi iako to nije u mom moralu i to ne bih ucinio...veoma se neugodno osecam jer imam osecaj sta ako se to ispuni, u stanju sam konfuzije, zasto tako mislim, zasto imam takve prisilne i agresivne misli, sta je to u stvari, da li je to opasno i da li je to teska bolest ako se to i zove bolescu ili nekim ludilom?

Poštovani, ne znam kako više da se riješim svojih strašnih misli tipa da će mi roditelji umrijeti, da ću ići na popravni, da nikad neću naći momka, da NIKAD neću biti sretna u životu. Zbog toga osjećam bol u srcu koji je nepodnošljiv. Bila sam kod ljekara, rečeno mi je da je sve to na psihičkoj bazi. Dobila sam uputnicu za psihologa, ali sam odbila uzeti je. Vidim sad da sam pogriješila. Moju okolinu jako nervira što stalno plačem pa zbog toga često ulazim u konflikt, svi mi govore da sam previše osjećajna i da ću obolit zbog moje sekiracije, toga me je jako strah. Uzimam krišom tablete za smirenje, roditelji mi to ne daju, ali ja uporno uzimam, zbog toga me savjest grize. Sve prijateljice negoduju to što od mrava pravim slona, govore mi da se moram promjenit, ali NE ZNAM više kako?! Meni samoj je dojadilo svakodnevno jadikovanje i plač i traženje beskorisnih savjeta. Opterećujem se nebitnim stavrima kao što je šta ljudi misle o meni itd. Imam sve uslove za lijep i sretan život, idem u medicinsku školu, želim da upišem medicinu i da sprecijaliziram psihijatriju, ali znam da nema ništa od toga, sve zbog moje nesigurnosti. Mogu samo sanjati o tome jer kako stvari stoje meni će trebati ne psiholg već pishijatar.

Potpuno vas razumem...i meni je to jako zamarajuce i stalno placem i bojim se da cu nekome nauditi, sebi ili jednostavno izgubiti volju za zivotom ili da on nece imati smisla...imam nekada nesto kao glasove ili misli u glavi koje se sukobe i kao da pricaju jedno sa drugim...pomislim...ja sam luda...ali dosad sam procitala sto foruma i saveta gde kazu da to nije opasno i da ce vremenom prestati, a ako se pogorsa da odem psihologu ili psihijatru...cudno i lose se osecam ali moram biti jaka i trgnuti se od tih misli

Postovana djevojko, mislim da je uzrok problema tvoj nacin razmisljanja o tome da ce ti se desiti lose stvari u zivotu i zbog toga osjecas strah i grizu savjesti zbog svojih misli. Pozeljno bi bilo kada bi mislila da ce ti se desiti pozitivne i lijepe stvari u zivotu. Ne mozes predvidjeti sve sto ce ti se desiti u buducnosti, ali zato mozes da mislis pozitivno. Sve dok budes negativno mislila osjecaces strah i grizu savjesti.

Zasto je nebitno sta ljudi misle o tebi, pa i nije nebitno, to je drustvena prihvacenost. Samo sto te nikad ne mogu svi voleti i uvek postoji neko kome se svidjas, meni to deluje kao neki zakon ljudi. Ali, u nekoj sredini mozes biti neprihvacen/a i onda se to moze ili prihvatiti kao stanje, naci se drugo drustvo ili se prilagoditi. Naravno postoji i patnja sto nas odredjeni ne prihvataju ovakvima, ali prvo pitanje je da li je patnja zasnovana na cinjenicama (npr. mislimo da nas neko ne voli zato sto smo ruzni, a u stvari smo ga nekad zgazili stolicom, a nismo ni svesni). Mozda neko svoje probleme olaksava iskaljivanjem na nekom drugom. Mozda i ti drugi imaju predrasude prema nama kao i mi prema njima. Mislim da neka stanja prolaze s godinama (kao sto se neke stvari i gube).

Radim sve normalno, bavim se sportom, imam porodicu i dete, druzim se kao i pre, samo mi je u podsvesti taj moj poremecaj i nekako nije bas isto kao pre. Kako mozes stvari da izbacis iz podsvesti? Moraces da popricas sa nekim psihologom. Psiholozi imaju moc price, dok psihijatri moc lekova. Bice bolje, ti vodis aktivan zivot, to ne nalikuje na depresiju. Produzi sa tim tempom zivota i izbaci iz sebe to sto te muci, taj strah je neosnovan (zdrav covjek) nemas razloga za brigu. Pozdrav iz Makedonije!

Ne postoji covek koji nije prosao kroz krize o kojima ovde citam! Strah od ljudi, od sebe, od zivota upoznala sam negde u pubertetu i nije bilo prijatno nimalo! Sa tim dolazi sumnja u sebe i beskrajni pokusaji da "podignes" sebe na ovaj ili onaj nacin. Onda lagano poceh da shvatam da je istinita recenica da kakve su Vam misli, takav Vam je zivot pa pokusah svoje misli da promenim. U medicini je dobro poznata pojava toksina i antidota tako da shvatih da mene misli moje truju i da mi je neophodan antidot. Pozitivno misliti se uci, verujte! I moze se nauciti! Kad god ti padne negativna misao, bila ona i najbezazlenija daj sebi protivotrov u vidu pozitivne misli. Ne cekaj da se negativna misao razvije, NIKAKO, DELUJ ODMAH! Misli kako lep je dan, lep je cvet, lepo je nebo, lepo je dete koje je proslo, lep je osmeh, lepa je duga... To je lek, pravi pravcati lek. Ne odustaj od pozitivnih misli. Pomozi andjelu u sebi da pobedi na tom bojnom polju koje se odvija u tebi.

Necu ti govoriti sa strucnog aspekta sto i kako da radis, iskoristicu narodni govor da ti kazem nesto, a sve ostalo zavisi od tebe, a to je, nemoj sebe da vidis kao vinovnika za neke stvari, potrudi se da otkrijes koji je posao, sta mozes da radis, a da je realno da mozes da nadjes posao za ono sto ucis, onda ceni vise novac koji zaradujes i pred nesto da kupis napravi listu sta zelis, a onda od te liste izberi ono sta ti je pre najneophodnije i idi u drustvo ljudima koji su tvoje kolege sa posla, skole ili komsiluka i uvek bar jednom u nedelju napravi promenu i idi na neko drugo mesto, lokal, sala, stadion i pokusaj da ostvaris kontakt sa nekim i ono sta radis trudi se da to radis kako treba i citaj i uci sto vise podataka o tvom poslu ili ono sta ucis, a sa familijom provodi vise vremena u razgovoru o bilo kojoj temi, samoizolacija i nemanje razgovora je samounistenje, sam razgovor je velika uteha i zelja da ides dalje u uspeh, a samoca i zatvaranje u sebe je velika greska.

Sve te negativne misli koje se javljaju ne dolaze bez razloga i ne dolaze od ne znam gde, vec od samih nas. Bilo sta sto nas muci. Vecina nas nije u skladu sa sobom, praveci greske, a ne uceci na njima, vec bezeci zapada u sve gora stanja. Zapitaj se zasto razmisljas tako, sta je dovelo do toga da te to sad tako muci. Psiholog ti moze pomoci, ali najvise zavisi od tebe koliko ti zelis sam sebi da pomognes. Ne ocekuj resenje spolja, jer je problem unutra, a unutra je i resenje. Ti najbolje znas kakav si zivot vodio, dok ti to objasnis nekom drugom pa da ti da savet... mnogo energije ode bezveze i niko ti nista ne garantuje. Probudi zelju u sebi da se toga oslobodis i postanes srecan. Za pocetak prestani da bezis, shvati da to mozak nesto signalizira, razotkrij to i postani skroz svestan da ti imas neki problem i da tebe stvarno nesto muci, napisi na papir ili sl. da postanes svestan toga. NIKAKO nemoj da potiskujes ili ignorises jer ce biti sigurno jos gore i jos dublje ces da tones, nemoj da se zavaravas da ce proci samo od sebe ili da sebe lazes na bilo koji drugi nacin, to NIKAKO nemoj sebi da radis, jer to potice iz podsvesnog dela licnosti, a u podsvesti stoji samo ono sto je tu duboko usadjeno i zahteva rad i edukaciju da se odatle izbaci. Potrazi knjige, nauci sta je svest, podsvest i nesvest, edukuj se o samom zivotu... Ti sam, ne trazi od drugih da ti rese to jer ti najbolje znas sam to da resis...

Iako je anksioznost smatrana kao poremecaj, tacnije, da li bi osoba sa opsesivnim mislima trebala da se obrati strucnom licu, stvar je, u sustini veoma jednostavna. Sve je do tebe. Brines se da ce ti zivot dosaditi? Da ce ti roditelji umreti? Da ces pasti na popravnom? Jednostavno, zasto? Niko te ne moze ubediti da se nista od toga ne moze desiti, ali zasto razmisljati o takvim stvarima kada su relativne? Mogu se dogoditi, to stoji, ali sa problemima koji mogu ostaviti posledice treba se suociti kada se realni problem dogodi. Dzabe je opterecivati se pre. Znam po sebi. Melanholican karakter + blaga depresija su stvari na koje sam ja navikao. Pa, i dalje tvrdim, nema razloga da strepis od necega unapred glavu gore, i ne pravi sebi problem bez problema.

Bojane, imam potpuno iste simptome kao i ti, gotovo istu pricu (osim sto nisam udata i nemam dece). Citala sam i komentare i dodala bih da ove misli nikako ne mozemo porediti sa fazama iz puberteta jer ni simptomi ni sam nacin razmisljanja nisu isti. Preporucujem REBT terapiju koja mi je u svemu najvise pomogla da prevazidjem strahove koji su posledica OKP, info se ne moze lako naci na netu, pa ako nekome treba i ako je voljan da proba ovakav nacin resavanja problema neka me kontaktira na mail s_neshic@yahoo.com, mislim da vredi pokusati. Ovu poruku saljem sa novog posla, a prosle godine u ovo vreme nisam mogla da odem ni do prodavnice Veliki pozdrav za sve. Sanja

Opsesivna neuroza i generalizovana anksioznost je bila moja dijagnoza pre deset godina, kada sam iz istog razloga otisla prvo kod psihologa, a zatim i kod psihijatra. Ono sto moraju znati svi koji imaju problema sa opsesivnim mislima (odnosno opsesivnom neurozom) jeste da one ne prolaze same od sebe, ali da nije u pitanju nikakav strasan poremecaj koji se ne moze izleciti. Nazalost, osoba koja ih ima najcesece ne moze sama da ih prevazidje bez pomoci strucnog lica (u ovom slucaju psihijatra). Psihijatar kod koga sam prvo otisla mi je dao dijagnozu i utrapio lekove, koji mi nisu pomogli. Zatim sam otisla kod drugoga, koji mi je rekao da izbacim sve lekove i da se to ne leci lekovima, vec kroz razgovor i bio je u potpunosti u pravu. Dakle nemojete se trovati lekovima jer za tim nema potrebe, idite obavezno na psihoterapiju i zacudicete se koliko brzo moze da vam pomogne. Sto se tice samih misli one ne opisuju vas karakter (dakle ako se plasite da cete nekog ubiti li sebe to ne znaci da ste u stvari ubica ili samoubica u podsvesti) vec su SOS vaseg organizma i vase psihe. Najcesece je rec o tome da ste zatvorili filter i ne kanalisete vasa osecanja koliko je to potrebno. Dakle, poradite na tome. Na primer vodite dnevnik, i na kraju svakog dana napisite kako ste se osecali tog dana. Ne morate ga nikom pokazivati, ali budite tacni i opisite sve. Dakle ako ste se osecali dobro napisite osecao sam se dobro, zbog toga i toga. Zatim navedite situacije zbog kojih ste se tako osecali i sta ste tacno doziveli u odredjenom momentu. Isto tako komentarisite naglas ono sto vidite ili osetite u toku dana, na primer slobodno komentarisite dok jedete ili pijete nesto (kakvog je tacno ukusa ili mirisa). Ako vam pak opsesivna misao dodje i uplasi vas da ce se nesto dogoditi (na pirmer mislite stalno o tome kako cete se ubiti, i plasite se zato sto stalno mislite o tome) napisite na papir JA CU SE UBITI i onda ga spalite ili iscepajte na komadice. Ovo su bili saveti psihijatra koji su meni mnogo pomogli koliko god se nekom mozda cine bizarni na prvu ruku. Posle par odlazaka misli su potpuno nestale, rekla mi je da je moguce da ce se vratiti nekad u zivotu ponovo. Na srecu do sada se nije to nikada ponovo dogodilo. Dakle poenta je da morate upoznati sebe i ne ignorisite problem, verovali ili ne cim pronadjete u cemu je problem ove misli nestaju same od sebe. Na srecu do sada se nije to nikada ponovo dogodilo. Nadam se da sam makar malo pomogla. Pozdrav svima, Ena

Kom psihijatru ste se obratili? Dajte preporuku. Moje dete se vec dve godine muci sa tim.
Hvala.

Ljudi moj problem je sledeci. Ponekad se i sam nasmejem. Posto sam u teskoj finansijskoj situaciji jer sam izgubio oba roditelja i nekako jedva sastavljam kraj s krajam, ali ne zadugo jer cu dobiti nasledstvo, meni se javljaju i konstantno vracaju misli da ce neko iz moje blize okoline traziti novac na zajam, a ja im uporno govorim da necu moci da im pozajmim. Kazem sebi dobro, u redu, neces, ali mi se misli kroz par sati vrate i opet isto. To me opterecuje jako i bojim se da nisam totalno odlepio. Sta da radim?

Doom-e, nisi sigurno totalno odlepio. Da jesi, ne bi bio na sajtu, i ne bi bio ni svestan problema. Najbolje je da odes kod nekog psihologa licno i kazes mu u cemu je problem. Po ovome sto si napisao jasno je da su one vezane za tvoju losu finansijsku situaciju. Razmisli zasto se bojis da ce ti neko traziti da mu pozajmis novac i da je tako uvek mozes odbiti. Ili se plasis da odbijes nekog? Ili se plasis da ces se opet naci u teskoj situaciji ako nekom pozajmis. Mozes i sam testirati sebe i suociti se sa strahom. Jednostavno dogovori se sa nekim prijateljem da ti trazi pa ga odbij. Razmisli o svojim osecanjima nakon toga. Strah moze biti i dublji, moze se reflektovati zapravo i tvoja depresija zbog gubitka roditelja...pozdrav, Ena

E pa ovako, koliko sam mogao da procitam iz prilozenog pola ljudi ovde ne shvataju da neke prisilne misli jednostavno ne mogu da se sputaju. Kada su mi se prvi put javile prisilne bizarne misli 3 dana sam spavao, od straha
mislio sam da sam poludeo da to vise nisam ja, ko sam ja u stvari, izgubio sam volju za aktivnosti svake vrste, devojke, posao. Moje misli su bile toliko bizarne, u stvari svi moji najveci strahovi, sve ono sto ne bih zeleo da mi se desi. Uzimam lekove vec 20-ak dana i generalno mi je malo bolje, ali u nekim slucajevima primecujem kada mi se spoji slika i objekat misli, pocne panika. Jako se borim, treniram, izlazim, idem u susret strahu i boricu se do kraja. Jako je opterecujuce. Moje prisilne misli su krenule tako sto sam bio opsednut devojkom i kroz konstantne turbulencije u vezi, na poslu, kuci, zamalo nisam pao od napada panike iz cista mira dok sam se vracao kuci. Krenule su misli sta ako postanem homoseksualac, udarim nekog iz cista mira, mada su me toliko izvodile iz takta da sam poceo da sumnjam da nije sizofrenija. Nadam se da ce cela agonija proci, a retko ko od ljudi ce razumeti koji sa strane gledaju ovu pricu da je ovo jako opterecujuce po zivot jer sam poceo da pusim 2 pakle cigareta, slabo jedem i kao da je sve okolo nebitno. Zelim svima da izadju iz ovog problema i da se vrate u normalu.

Cao ljudi..Pre godinu dana pocela sam osecati strah od drugih ljudi..Recimo ako se nalazim u nepoznatom drustvu ili bilo gde, bojim se kad me neko i pogleda..Zbog toga imam probleme na faxu kada su ispiti, jednom mi se desilo da sam pocela drhtati i srce mi je nenormalno lupalo, morala sam cak izaci iz amfiteatra..Mislim da je neko spomenuo bol u grudima i meni se to desilo, cim pomislim da sam u centru paznje prodje me jeza..Ne znam sta mi se desava, do pre godinu dana nisam uopste imala ove probleme..Tipican primer sta mi se jos desilo je u gradskom autobusu..Nekada se opusteno vozim, a nekada zadrhtim cim mislim da me neko gleda i izlazim na sledecoj stanici..Realno razmisljajuci znam da nemam potrebe za takvim tripovima, imam super prijatelje, fax mi dobro ide, ok sam sa starcima, ljudi mi govore da sam i humoristicna..U cemu je onda moj problem?? Molim vas ako mi neko moze pomoci neka odgovori, imam tek 21 godinu, ne bih zelela da mi ovo utice dalje na zivot..Hvala unapred i pozz svima..

Kod tebe je problem socijalne fobije. Probaj da nadjes nekog psihoterapeuta ko dobro radi kongnitivnu psihoterapiju, ona je jako efikasna u lecenje ovog poremecaja (ako sam u pravu naravno). U svakom slucaju obrati se psihologu, on ce ti pomoci sigurno. Sve u svemu nista puno strasno, moze lako da se sredi, ali isto tako ako ga pustis da se razvije, moze puno da te koci u zivotu. Zelim ti sve najbolje, samo napred!

Imam 25 godina i grozno se osecam. NON STOP se borim sa, sto bih rekao, SVOJIM MOZGOM. Toliko se borim da sam se umorio. Dodje mi da mi se ugradi plasticni mozak i bilo bi mi lepse. Imam strah od ljudi-kad sam na ulici uvek mislim kako neko gleda kako hodam, da li me neko zagleda, pa sve mora da blista na meni, da extra sveze mirisem, da mi je kosa nenormalno cista, toliko u sve to zalazim da je to vec u atome...evo, osecam glavobolju vec 3 dana. Posto lepo crtam od malena, razvio sam taj neki osecaj za savrsene linije, pa sam isao i kod plasticnog hirurga da bi sve bilo bolje...Plasim se kad me neko gleda, osim kad se sredim i prikazem kako ja hocu, uvek nesto analiziram, uvek je vec unapred sve uzas i mora bolje. Tripujem se da cu se na svakom koraku izblamirati...U restorane ne zalazim, kad sedim za stolom moram da sednem pri kraju kako bih mogao da pobegnem kad mi je neprijatno, crvenim na najgluplja pitanja, pri najstrasnijim napadima se iskljucim iz svog tela i ostavim ga, dobijem neko trenje i nervozu kad vidim nekog koga vec znam na ulici, ne daj boze negde na poslu dok sam u sedecem polozaju i ne mogu tako lako pobeci...javlja mi se dosta nesamopouzdanja. Jos imam sa ovim i kombinovan narcisticki poremecaj licnosti, lakse mi je kad zivim zivot onog imaginarnog lika koji sam stvorio, znam da sam vec izgubio realnu sliku o tome kako izgledam, cesto se gledam u ogledalu i ne vidim sebe, emocije mi najstrasnije variraju od kompletno bezosecajne (narcisticki poremecaj) do extremno osecajnog tipa (socijalna anksioznost) cesto osecam da su u meni dve osobe, ali POTPUNO drugacije, a i prijatelji mi kazu kako sam kontra samom sebi cesto, a to je kako kad koja deformacija prevlada. Zbog narcistickog poremecaja sve vise ucim sebe na vec postojece stanje da niko ne zasluzuje moju ljubav, cak iako su dobri prema meni. I sto je jos groznije-kombinacija ta dva dovela me je do treceg kada se misli roje kao lude i gde ce mi glava puci, a sve u vezi plasticnih operacija...sve pare dajem na to, bukvalno ostanem bez para jer sam zadnje dao plasticnom hirurgu i jedva cekam opet lovu da opet smislim nesto novo...imam telesno dismorficni poremecaj, a i depresivan sam u etapama...ponekad se plasim sta se desilo sa onim slatkim malim decakom.

Dragi moji i postovani ljudi,
Takodje sam u slicnoj situaciji bio kao i vi! Ali, nije slicnoj nego cak i goroj ali, stvarno mnogo goroj! Depresija me je navela, umalo samoubistvo nisam izveo, nikakav lekar me nije mogo icupat! Pio sam prejake lekove jer sam poceo da prebacam svoj govor! Nisam znao sta pricam! Hmm... evo moga jednog lepog saveta! Ne zelim da vas plasim, ali voleo bih i zeleo svima da se icupate iz toga! Ne znam da li ce vama biti smesne ove moje reci i moj savet, ali ja sam se nekako pozalio Bogu, i svom Andjelu Cuvaru! Molio se svakoga dana svake noci, isao u crkvu molio za sav narod ovoga sveta! Nekako postao sam pobozan i vise sklon Bogu cak i prijatelji stari poceli da se cude sta se to dogadja sa mnom? Zasto sam veseo? Zasto tako lepo pricam, normalan sam imam volje za zivot, od jednom sam srecan kao da mi se nista nikad nije desilo! Eto kazem vam, takodje sam se namucio malo, ali skoro svakog jutra uz zalazak sunca sam u svojoj sobi otvorim prozor i MEDITIRAM, meditacija je mnogo vazna stvar u nasem zivotu zbog nase psihe i nasega zdravlja! Eto moje price i mojih nekih saveta, ne zelim da niko upadne u situaciju u kojoj sam ja bio! Ali, eto hvala Bogu Gospodu sada sam puno svezija i zdravija osoba! Nije me briga sto ja nemam para, a moj komsija ima, sto ja nemam kola, moj komsija ih ima, sto ja imam dobru devojku u dusi, a grdnu fizicki, moj drug ima manekenku! Sve mene to vise nije briga jer sam konacno shvatio da smo svi mi ljudi isti!!! Molite se, meditirajte i sto vise izbijte losi misli iz glave JER ZIVOT JE LEP i bice vam bolje, postovani!!! Pozdrav i hvala vam sto ste ovo procitali!

Ljudi, moze li mi iko ikako pomoci...ja imam isti problem, ali malo drugacije prirode...kod mene napad ne dolazi i ne odlazi vec se ja osecam kao da umirirem. Ne mogu da jedem, pijem, stojim na nogama i sl. Jednostavno me ne napusta osecaj da cu umreti i naravno onda dolazi grc i strah, ali to me drzi konstantno. Mislim, sad sam pala i to je to. Samo je pitanje vremena..ima li iko slican problem i je li to uopste anksiozni poremecaj...molim vas pisite, ja ne znam kome da se obratim, a ni kuda iz svoje koze, ne mogu podneti ovaj osecaj vise..HVALA

Draga Adrijana, ja sam takodjer bila u slicnoj situaciji i kod mene je to trajalo dugo vremena jer sam zivjela u maloj sredini i nisam trazila psihijatrijsku pomoc, a nisam imala ni razumijevanje od strane uzih clanova porodice. Sada zivim u drugoj drzavi, idem redovno na psihoterapije i ja sam sretna zena opet. Ako si zelis pomoci, potrazi strucnu pomoc. Sretno! Natasa.

Sakam da go postavam mojot problem so cel so cel da mi pomognete vo resenieto, no pred se da ve prasam da li moze da pisuvam na makedonski zatoa sto ne mozam da se izrazam kako sto treba na vashiot jazik? Vi blagodaram