Moć hipnoze

N. Dž. je sedela u kancelariji i zapalila cigaretu – smrtonosna navika, imajući u vidu njenu tešku astmu i alergiju na duvan. Dž. H., njen psihoterapeut, a takođe i supervizor hipnoterapeuta je takođe bio u sobi. On je želeo da prisustvuje N. prvoj sesiji hipnoterapije koja bi stidljivom brucošu trebala da pomogne da ostavi cigarete i bio je tu da da informacije o N. opštem psihološkom stanju.

Hipnoterapeut je postavio stolicu pod uglom od 90 stepeni u odnosu na kauč na koji je N. sela. Zamolio je N. da pogleda u plafon i gleda u tačku gde se dodiruju četiri porozne pločice (iako se očekuje da hipnoterapeut izvadi zlatni sat kojim njiše ispred klijenta, to i nije baš realno, obično se od klijenta traži da gledaju u neki statični objekat kako bi se blokirali vizuelni stimuli koji odvlače pažnju).

„Gledaj u tu tačku na plafonu i pusti da tvoje disanje bude sve sporije i dublje. Neka tvoje telo počne da se opušta, počeći od tvojih mišića na stopala i prstiju. Neka se tvoje butine opuste. Neka sva napetost polako odlazi iz tvojih nogu.“ Hipnoterapeut je polako usporavao svoj glas, kako je i navodio N. da podsvesno usporava svoje disanje. „Kako gledaš u tu tačku, tvoji kapci postaju sve teži, kao da je neka teg zakačen za njih koji ih polako vuče naniže. Možda primećuješ da tačka počinje da se kreće i menja boju, to je znak da polako upadaš u hipnozu. Svakog puta kada trepneš, sve je teže da otvoriš oči. Uskoro će se potpuno zatvoriti i ti ćeš upasti u mirno stanje poput sna.“ N. je izgledala pospano i njene oči su počele da se zatvaraju.

Hipnoterapeut je pogledao u supervizora, da vidi njegovu reakciju na proces indukcije i očekivao je reakciju odobravanja ili neslaganja sa tim, međutim ono što je zatekao ga je iznenenadilo. Supervizor je sedeo zavaljen u stolici, zatvorenih očiju, opuštenih mišića i sa usporenim disanjem.

Hipnoterapeut na trenutak nije znao šta da radi, da li da nastavi, pitao se kako će njegove komande u vezi N. pušenja delovati na supervizora, nepušača. Šta ako se probudi, misleći da je pušač. Odlučio je ipak da N. i supervizora probudi iz stanja transa. N. je polako otvorila oči, kao i supervizor. Nakon trenutka zbunjenosti, hipnoterapeut je ugovorio sa N.novi sastanak i ona je otišla.

„Bio si u nesvesti“ rekao je svom supervizoru, čim je N. zatvorila vrata. Supervizor je bio zbunjen. „Mislim da sam zadremao. Sećam se da si govorio da će mi se oči zatvoriti...mislim njene. Možda sam bio hipnotisan.“

Možete li biti hipnotisani? Većina ljudi voli da misli da ne mogu. Često postoji sumnja da oni koji se mogu hipnotisati predstavljaju ljude slabe volje, naivne ili neinteligentne. Ali, u stvari, moderna istraživanja pokazuju da je hipnotizabilnost povezana sa inteligencijom, koncentracijom i fokusom. Hipnoza nije „sve ili ništa“ fenomen, već predstavlja kontinuum, odnosno većina ljudi može biti hipnotisana do izvesne mere – samo je pitanje do koje.

Hipnotički trans nije terapeutski sam po sebi, ali konkretne sugestije i slike koje se daju klijentima u stanju transa mogu u velikoj meri da promene njihovo ponašanje. Dok vežbaju nove načine na koje žele da razmišljaju i osećaju, oni postavljaju temelje za velike promene u svojim budućim aktivnostima. Na primer, tokom hipnoze klijentima koji žele da ostave cigare se govori  da će proći sati pre nego pomisle na cigaretu, da ako upale cigaretu ona će imati odvratan ukus i poželeće da je odmah ugase. Pokušava se, takođe, da im se stvori slika kako je biti nepušač – kombinacija toga da će lakše disati, imati više energije za vežbu, da će bolje osećati mirise i ukuse, imati svež dah i odeću koja lepo miriše, da će se osećati dobro u pogledu svog zdravlja, čak će i štedeti novac umesto da kupuju cigare itd. Duboko opušteno stanje tokom hipnotičkog transa takođe je korisno kod mnogih bolesti, kako psihičkih tako i fizičkih, jer se one pogoršavaju pod uticajem anksioznosti i napetosti mišića.

Istraživanja u poslednjih 40 godina pokazuju da su hipnotičke tehnike bezbedne i efikasne. Pored toga, sve veći broj studija pokazuje da se hipnoterapijom mogu lečiti glavobolje, olakšati bol prilikom porođaja, da mogu pomoći prilikom odvikavanja od pušenja, poboljšati koncentraciju i učenje, osloboditi od lakših fobija, a služi i kao anestezija – bez lekova i sporednih efekata.

Takođe, istraživanja pokazuju da biološki i faktori okruženja utiču na to koliko duboko osoba pada u trans. Identični blizanci koji žive odvojeno često imaju jako sličnu reakciju na hipnozu. Takođe, putem testa „pokreta oka“ koji je razvio dr Herbert Spigel, meri se koliko osoba može da izokrene oko ispod blago spuštenih kapaka i to je povezano sa hipnotizabilnošću, što dalje implicira da hipnoza ima neurološke temelje. Rana iskustva takođe igraju značajnu ulogu. Deca koja su uključena u maštovite igre i kreativne aktivnosti, na primer, kao odrasli obično jako dobro reaguju na hipnozu.

Jasno je i da veštine koje osobi trebaju da može da odgovori na hipnozu, slične onima koje su neophodne da iskusi stanja slična transu i u svakodnevnom životu. Najbolji prediktori su sklonost da čovek bude apsorbovan u fantaziji ili sklonost maštarenju i umešnost da blokira uticaje iz okruženja. Istraživanja pokazuju da su dve grupe ljudi najlakše mogu hipnotisati, a to su : oni koji su skloni fantaziranju i oni koji stvaraju otuđena stanja svesti. Iako ove grupe čine samo 5% ukupne populacije, oni su toliko hipnotizabilni, da ako se možete identifikovati sa nekoliko karakteristika ovakvih ljudi, dobar ste kandidat za hipnozu.

„Fantazeri“

Šeril Vilson i Ted Barber sa Medfield fondacije su 1981. godine obavili intervju sa grupom visoko hipnotizabilnih ljudi u vezi njihovog detinjstva i tekućih iskustava kao odrasli. Nazvali su ove ljude „fantazerima“. Ovi ljudi su rekli da je njihova imaginacija podjednako „živa“ kao i realnost. Oni maštaju od 90-100% tokom perioda kada su budni, čak i kada obavljaju druge aktivnosti. Vilson i Barber smatraju da „fantazeri“ čine većinu ljudi koji su jako hipnotizabilni.

Radi daljeg testiranja ove hipoteze, urađena je studija gde je izabrano 34 visoko hipnotizabilnih ljudi i praćene su njihove reakcije na različite hipnotičke sugestije i obaljeni su intervjui sa njima da bi se ustanovilo zašto ih je tako lako hipnotisati. Utvrđeno je da se dve trećine tih ljudi uklapa u profil „fantazera“ koji su definisali Vilson i Barber. Evo koje karakteristike imaju oni uglavnom:

-Sećanja koja fantazeri imaju, počinju neobično rano u životu i ona su uglavnom veoma detaljna. Naravno, ne može se sa preciznošću oceniti koliko su tačna ta sećanja. Jedan subjekt se , na primer, setilo da je gledao svetleća slova kako su jedno po jedno izlazila iz tuša. Ovo može biti sećanje na san iz detinjstva, ali takođe može biti i potpuna fantazija – ili halucinacija pod uticajem lekova.

-U detinjstvu „fantazeri“ imaju jednog ili više zamišljenih drugova, često izvučenih iz omiljenih knjiga ili se radi o stvarnim drugarima koji su se odselili ili kućni ljubimci i igračke za koje oni veruju da mogu da pričaju. Jedan od subjekata je gledao film Kamelot kao dete i dve godine je zamišljao da je sin kralja Artura i kraljice Genoveve.

-Roditelji „fantazera“ su ih podsticali na maštovitu igru. Fantazija čini veliki deo života ovih ljudi i kad su odrasli, pomažući im da prebrode dosadne poslove, a i tokom slobodnog vremena. Neki „fantazeri“ daju prioritet svojim sanjarenjima u odnosu na svakodnevne zadatke. „Slušam svog šefa pažljivo“, kaže jedan subjekt, „ali zamisljam lika iz Saturday Night Live – Mokmana pored njega kako imitira njegovu gestikulaciju.“

-Roditelji „fantazera“ vaspitavaju svoju decu putem razgovora, umesto da uvode stroge zakone, koristeći maštu da izazovu empatiju. „Jednom sam upala u tuču sa drugom devojčicom u vrtiću, zato što sam uzela njenu omiljenu lutku“, seća se jedna od učesnica istraživanja. „Pokušala je da mi je otme i ja sam je gurnula na zemlju. Učitelj je rekao mojoj majci za taj događaj. Majka mi je onda rekla da treba da zamislim kako se devojčica osećala kad je pala. Praktično sam osetila da sam ja ona, kako udaram o pod i plačem. Takođe sam osetila njeno očajanje i njene misli da je lutka stvarno njena, iako je pripadala školi, ona joj je dala i ime i ostalo. Ne bih to nikada uradila više.“

-Iako nijedan od „fantazera“ koji su učestvovali u studiji nije prijavio da je u detinjstvu doživeo zlostavljanje, kada su dobijali batine ili su verbalno bili omalovaženi, oni su koristili fantaziju i imaginarne drugove da povrate svoje samopoštovanje. Moćni vanzemaljci su došli na Zemlju i kidnapovali njihove roditelje i bacili ih u tamnicu okovane lancima, na primer, ili bili bi uhapšeni od strane policije i poslati nazad u osnovnu školu.

-Takođe, nije iznenađujuće da „fantazeri“ postanu duboko apsorbovani u pričama, filmovima i dramama, da postanu nesvesni stimula iz realnog sveta. Za njih važi da je često nemoguće odvojiti ih od dobrog romana, osim ako neko ne viče na njih; mogu biti i iznenađeni da zateknu sebe kako sede na stolici u bioskopu na kraju filma. „Fantazeri“ često prolongiraju ovo sanjalačko stanje uma tako što ga inkorporiraju u svakodnevni život, vodeći dijalog sa knjiškim ili filmskim herojem nedeljama nakon što bi pročitali knjigu ili odgledali dati film.

-„Fantazeri“ imaju tako živu maštu da vizuelne slike mogu da aktiviraju fizičke senzacije. Oni opisuju da osećaju vrućinu i da žele hladno piće kada im se pokažu slike pustinje. Oni, takođe, drhte kroz snežne scene u filmu „Dr Živago“. Polovina ženskih „fantazera“ iz istraživanja doživela je tkz. lažnu trudnoću u nekom trenutku svoga života sa sve pratećim fiziološkim promenama.

-Mnogi „fantazeri“ mogu dostići čak i orgazam samo putem imaginacije, zamišljajući različite živopisne scenarije. Čak i kada imaju stvarne seksualne odnose sa svojim stvarnim partnerima, fantazeri nastavljaju da koriste svoju maštu - da njihovi partneri izgovaraju izmišljene reči, da ih oblače u zamišljena odela, da imaju lica poznatih filmskih zvezda ili da im se pridruže izmišljeni partneri.

Hipnoza je prirodni nastavak ovih nesvakidašnjih iskustava. Većina „fantazera“ nalazi da su stanja formalnog transa živopisnija od svakodnevne imaginacije, ali slična. Kada se kaže „fantazerima“ da se ničega neće sećati u vezi hipnoze nakon izlaska iz transa, oni se ponekad ipak sećaju. Nijedan od njih nije imao amneziju, ukoliko im se to nije sugerisalo tokom hipnoze. Svi se odmah bude iz hipnoze na odgovarajući znak. Ne samo da „fantazeri“ odmah upadaju u trans, oni se lako i bude iz njega, možda zato što to za njih nije tako drugačije stanje svesti iz kojeg bi trebalo da izađu. Njihova najčešća reakcija nakon hipnoze je veliki osmeh.

„Otuđenici“

Iako se veliki broj visoko hipnotazibilnih ljudi mogu svrstati u grupu „fantazera“, iskustvo hipnoterapeuta pokazuje da postoje i oni koji se ne uklapaju u ovaj model. Neki ljudi se ne sećaju iskustva živopisne imaginacije kroz koje prolaze. Vilson i Barber su koristili standardne mere u analizi reakcija na hipnozu, kako bi utvrdili subjekte koji su najviše podloži hipnozi, ali su takođe koristili još jedan neobični kriterijum – trenutno upadanje u trans. Međutim postoje i visoko hipnotazibilni ljudi koji ne upadaju u trans odmah. To je posebna subgrupa subjekata, koji umesto da imaju živopisno sećanje vezano za hipnozu, obično imaju amneziju ili dožive odvojeno (otuđeno) stanje svesti tokom hipnoze. Oni su označeni kao „otuđenici“. Oni imaju sledeće zajedničke osobine:

-Mnogi od tih subjekata su prijavili da su prošli kroz zlostavljanje u detinjstvu. Neki su se toga sećali direktno, a nekima su drugi rekli da su bili tučeni kao mali ili su i sami sumnjali zato što su imali višestruke prelome kostiju u detinjstvu koji su bili sumnjivog porekla. Drugi „otuđenici“ koji nisu bili zlostavljani, imali su određene traume iz detinjstva, kao što su duga, bolna medicinska stanja ili smrt roditelja pre uzrasta od 10 godina. Neki „otuđenici“ kažu da su uspeli da razviju sposobnost da „ne misle“ o neprijatnim stvarima – veština koju oni primenjuju sve češće i podsvesno. Verovatno da su oni razvili ovaj adaptilni talenat kako bi se lakše nosili sa bolom i teškoćama iz peroda detinjstva.

-Dok se „fantazeri“ odlično sećaju svojih sanjarenja, filmova koje su gledali ili priča koje su okupirale njihovu maštu, „otuđenici“ obično nisu u stanju da ih se sete. Često se iznenade na neočekivani poziv svojih nastavnika ili šefova, tvrdeći da je njihov um bio „na nekom drugom mestu“, iako ne mogu da opišu koje je to mesto. Oni bivaju intenzivno apsorbovani u filmove i knjige, gubeći pojam o vremenu, ali njihovo sećanje na priču postaje nejasno ubrzo nakon odgledanog filma ili pročitane knjige.

-Slično kao i „fantazeri“, „otuđenici“ izveštavaju da slike u njihovom svakodnevnom životu kod njih stvaraju fizičke senzacije. Većina ovih senzacija je, međutim, negativna. Kod jednog subjekta u istraživanju nastao je osip na koži nakon što mu je rečeno da je bezopasno vino koje je popio ustvari zatrovano. Neki „otuđenici“ izbegavaju gledanje vesti na televiziji, jer su prizori povređenih jako bolni za njih.

-„Otuđenici“ se ne sećaju da su bili hipnotisani tako jasno i veselo kao „fantazeri“. Na primer, kad je „otuđenik“ u istraživanju upitan da li ikada bio hipnotisan, odgovorio je sa „možda“ i opisao je kako je gledao policijsku emisiju na televiziji gde je detektiv hipnotisao svedoka. Detektiv je zamahnuo satom i rekao svedoku da ide u dubok san. „Otuđenik“ se nije sećao ničega više iz emisije dok se 20 minuta kasnije nije probudio, tokom scene gde je detektiv budio svog svedoka.

-„Otuđenici“ nemaju tako raznoliku seksualnu maštu kao što to imaju „fantazeri“. U stvari, oni se često uznemiruju i prilikom blagih seksualnih fantazija.

-„Otuđenici“ koji su učestvovali u studiji uvek su imali amneziju nakon hipnoze kad bi im to bilo sugerisano tokom transa. Neki se nisu sećali čak i kad im to nije sugerisano. „Otuđenici“ su se budili iz hipnoze sa dezorijentisanim izgledom, pitajući šta se desilo. Kao što im treba malo više vremena da padnu u trans, tako im treba i više vremena da izađu iz njega.

Ako ste prepoznali sebe kao „fantazera“ niste sami, oni su dva puta češći u opštoj populaciji nego „otuđenici“. Ipak, „otuđenici“ su češći kad se radi o kliničkoj populaciji, jer je za njih verovatnije da imaju psihološke probleme. To je dobra vest za one koji su se pronašli u profilu „otuđenika“, jer ne samo da ćete verovatno upasti u trans, već možete i da ostvarite koristi od toga. Čak iako ne možete sebe povezati ni sa jednom grupom, imajte u vidu sledeće: oko 95% svih ljudi je podložno hipnozi, u različitoj meri. Bez obzira da li to koristite da se oslobodite stresa, zaustavite glavobolju ili se otarasite loše navike, hipnoza je oruđe za bolje zdravlje koje, praktično, može da koristi svako – a neki i u dramatičnoj meri. Koliko dobro će hipnoza delovati zavisi od vas samih.

Hipnoza leči

Hirurgija – Hipnoza tokom hiruške radiologije, ne samo da umanjuje bol i uznemirenost pacijenta, već i skraćuje vreme trajanja hiruških zahvata i smanjuje komplikacije nakon toga.

Kancer – Mnogi pacijenti oboleli od kancera pate od mučnina i povraćanja ne samo nakon tretmana hemoterapije, već i pre njega. U jednoj studiji gde je učestvovalo 16 pacijenata sa ovakvim simptomima, hipnoza je ublažila mučnine pre primanja hemoterapije kod svih.

Imunitet – Hipnoza značajno podiže aktivnost B-ćelija i T-ćelija, koje su ključne za imunološki odgovor organizma – kod visoko hipnotazibilnih ljudi.

Pušenje – Od gotovo 3000 pušača koji su prisustvovali grupnoj sesiji hipnoterapije radi odvikavanja od ove navike, 22% je prijavilo da nije pušilo mesec dana posle toga.

Poremećaj nedostatka pažnje (ADHD) - Istraživanja pokazuju da je hipnoza efektivna kao i lekovi koji se koriste za lečenje ADHD-a kod dece.

Bol – Kod 169 pacijenta, samo – hipnoza je u velikoj meri ublažila hronične glavobolje koje su trpeli.

***Ako ste u potrazi za hipnoterapeutom, tražite licenciranog psihologa, psihijatra ili socijalnog radnika koji se bave hipnoterapijom. Pronađite nekog obučenog za određenu medicinsku specijalnost ukoliko želite, na primer, kontrolu bola putem hipnoze za, recimo, kancer, zubobolju ili porođaj. Kako se u današnje vreme svako može nazvati hipnotizerom, hipnoterapeutom ili sertifikovanim hipnoterapeutom, jer ta oblast još uvek nije pravno regulisana, prilikom odluke o poseti hipnoterapeutu, konsultujte zvanične organizacije radi preporuke.***