LUDVIG VAN BETOVEN (1770-1827) je jedan od najsnažnijih ličnosti među muzičkim stvaraocima sveta. Rođen je 16.12.1770. godine u Bonu na Rajni tadašnjoj prestonici kelnskog okruga, kao sin rimokatoličkog dvorskog tenora Johana van Betovena (preminuo 1792.) i njegove supruge Marjie Magdalene Keverič (1749 - 1787). Na krštenju 17. XII 1770. dobija ime po dedi Ludvigu koji je tada imao funkciju upravnika dvorske kapele.

Rano je zavoleo muziku, učio da svira klavir, violinu, flautu i orgulje pa je već sa 13 godina postao član kneževskog dvorskog orkestra. Betovenov otac bio je pevač tenor u kneževskom horu, odan piću i grube naravi, silio je mladog Ludviga čiji je talenat rano bio primećen, da već od četvrte godine provodi sate i sate vežbajući na klaviru. Neki pisci Betovenove biografije izveštavaju da ga je vezivao uz instrument, drugi opet da ga je noću znao dići iz kreveta, siliti batinama i pretnjama na sviranje. U takvim okolnostima dete je postalo plaho, povučeno i bojažljivo.

Otac je malog Ludviga ispisao iz škole kada mu je bilo tek jedanaest godina. To je bila neizreciva šteta za Betovena koji je kasnije sa mnogo muke nadoknađivao sve što mu je nedostajalo u obrazovanju. Pri tom mu je bilo od velike koristi poznanstvo sa porodicom Breuning kod koje se često zadržavao i od koje je mnogo naučio.

Među prvim njegovim značajnim učiteljima muzike spominje se tada slavni orguljaš Kristian Nife (1748-1798). Uz njegovu podršku Betoven već sa dvanaest godina komponuje svoja prva dela. Godine 1783. god. dobija mesto u dvorskoj kapeli, a sledeće godine je imenovan za drugog dvorskog orguljaša. Najveći uticaj na razvoj njegovih duhovnih kvaliteta imali su učitelj muzike Nife i drugi iluminati iz kruga ansambla. Betoven mu je bio zahvalan učenik i znao je govoriti: “Postanem li ikada veliki čovek, tada će to biti uglavnom vaša zasluga, cenjeni učitelju!”. Izučavali su Dobro temperovani klavir i dela Filipa Emanuela Baha. Želeo je da nastavi studije muzike sa Mocartom u Beču (1787), ali taj prvi odlazak u ausrijsku prestonicu nije dugo potrajao. Zbog bolesti majke morao se vratiti u Bon, a po njenoj smrti preuzeo je brigu o porodici, jer je otac bio alkoholičar. Betoven je nežnom ljubavlju prijanjao uz nju i ona je bila jedina svetla tačka njegovog inače tmurnog detinjstva. Posle majčine smrti otac se odao raspusnom životu, izgubio zbog toga posao, a briga oko kuće i za mlađu braću prešla je na malog Ludviga. Muzika kojoj je već tada služio predanošću zrelog čoveka i umetnika, pomogla mu je da prebrodi teškoće tog vremena. Upisao se na univerzitet, što takodje svedoči o njegovoj zainteresovanosti za filozofske i politicke probleme vremena, mada studije zbog porodičnih neprilika nije mogao da završi.

1789. je godina u kojoj se pojavljuje gigantska ličnost Betovena – umetnika koji svojim stvaralaštvom povezuje dve velike epohe: klasiku i romantizam. On gleda u prošlost – sintetiše nastojanja Hajdna i Mocarta, i smelo kreće u budućnost. Svojim načinom života, svojim moralnim pogledima, republikanskim idejama o slobodi, jednakosti i bratstvu svih ljudi, Betoven pripada novom dobu. Njegove vizije o muzici kao mostu koji spaja sve ljude izraz su romantizma. U svom muzičkom jeziku Betoven je takodje romantičar – tretmanom forme, melodije, harmonije, sadržajnom sferom kompozicija – smelo napusta klasične obrasce i otvara nove puteve u razvoju muzike koje će drugi kompozitori slediti kroz ceo XIX vek.

Za razliku od većine svojih savremenika, nije želeo da radi za crkvu, već je postao slobodni muzičar, koji je živeo od javnih nastupa, prodaje svojih dela i donacija aristokrata koji su prepoznali njegov talenat.

Kada je 60-godišnji Hajdn na putu u London doputovao i u Bon, hteo je upoznati i čuti mladog muzičara Betovena o kome se dobar glas već bio proširio celom zemljom. Ohrabren Hajdnovim laskavim priznanjem, Betoven odluči da napusti rodni Bon i da se preseli u carski Beč, tada središte kulturnog života Evrope. Nekoliko sedmica nakon što je revolucionarna francuska armija prodrla u krajeve oko Rajne, novembra meseca 1792., preselio se Betoven u Beč gde je našao drugu, trajnu domovinu. Betoven 1792. po drugi put i zauvek, uz pomoć svog bonskog prijatelja Ferdinanda Ernsta von Valdsteina (1762-1823), odlazi u Beč.

Za taj grad ostaće vezana njegova celokupna umetnička aktivnost. Želeci da produbi teorijska znanja Betoven je započeo proučavanje kontrapunkta sa starim Hajdnom, ali je njegov nemirni, revolucionarni duh ubrzo potražio drugog, manje strogog i konzervativnog učitelja. Radio je sa A. Salijerijem, velikim Mocartovim suparnikom na bečkom dvoru, i čuvenim kontrapunktičarem Albrehtsbergerom. To su godine kad intezivnije počinje da se bavi stvaralaštvom. Kritički preispituje svoja dela nastala u Bonu, te sa op. 1 označava klavirska trija napisana u Beču 1793. godine. Betoven postaje poznati pijanista, improvizator i kompozitor.

Ali se ubrzo pojavljuju prvi znaci gluvoće. Zid koji ga razdvaja od sveta zvukova postaje sva veći i on proživljava tešku psihičku krizu. Kad je navršio 28 godina pojavili su mu se prvi tragovi bolesti, počeo je gubiti sluh. Bolest oba uha se postepeno pogoršavala tako da uskoro jedan od najvećih muzičara nije čuo nijedan od onih muzičkih tonova koje je sam stvarao i napisao. Ali je Betoven bio strpljiv i snosio hrabro svoju tešku nesreću. U Hajligenstatu, gdje se u jesen 1802. nalazio na lečenju, piše čuveni testament, u njemu izliva reči gorčine i beznađa dirljivi Svetogradski testament. Već tada ga muči sve osetljivija slabost sluha, ali je u tom periodu komponovao svoje najpoznatije simfonije (napisao ih je ukupno devet) i klavirske koncerte (ukupno pet). U njegovoj jedinoj. i operi Fidelio iz 1814. godine (obrada bezuspešnog dela Eleonore iz 1805/06. god.) glavni lik Eleonore ima pantalone-ulogu, odnosno obučena je kao muškarac. Uprkos tome što je potpuno ogluveo (1819.) u tom periodu nastaju epohalna dela kao Missa Solemnis (1822/23.) i Deveta simfonija (1824.).

Ali ljubav prema umetnosti i snažan etički temelj njegove prirode pomažu mu da smogne snagu i nastavi borbu sa sudbinom. Tada započinje novi period u njegovom stvaralaštvu, pa se taj period naziva drugom fazom Betovenovog stvaralaštva, koja je ujedno bila i daleko plodnija. Tada nastaju značajna dela: simfonije- od druge do osme; klavirske sonate od op. 27 do op.90; kvarteti Razumovski op. 59, Harfen op. 74 i Ozbiljni kvartet op. 95; deset violinskih sonata; tri sonate za violončelo i klavir; klavirski koncerti (od trećeg do petog), Trostruki koncert za klavir, violinu i violončelo, Koncert za violionu; uvertire Leonora br. 1, 2 i 3, Koriolan i Egmont; opera Fidelio; brojna kamerna i klavirska dela.

Većinu svojih dela Ludvig van Betoven je napisao potpuno gluv, oslanjajući se na svoj apsolutni sluh, uz izuzetno veliku volju i koncentraciju.

Uprkos sve izražajnijoj gluvoći, on ima želju da svira i diriguje. Teško podnosi izolaciju. Utočište je često tražio u prirodi, govorio je kako više voli stabla nego ljude. Na kraju, sa prijateljima je mogao komunicirati samo preko sveščica. One su ostale kao dragoceno svedočanstvo o mislima velikog majstora, i u nekoliko navrata su izdavane i prevođene na druge jezike.

Veliki Betoven je, takođe, odao počast Mocartu tako što je napisao set varijacija na nekoliko njegovih tema. Posle jednog susreta dvojice kompozitora, Mocart je zabeležio da će Betoven „dati svetu nešto po čemu će se spominjati.“

Betoven je, za razliku od Mocarta , bio već i za života vrlo cenjena i uvažena ličnost u Beču. Živeo je od pripomoći bogatih mecena, ali je znao povremeno doživljavati i teže trenutke.

U Beču je stekao toliku popularnost da je primao i poštu na čijem je omotu bilo označeno samo "Betoven - Beč". Bečko opštinsko veće imenovalo ga je počasnim gradjaninom. U Beču je upoznao i puno važnih ličnosti iz sveta muzike koje su mu pomogle u daljem stvaralaštvu. U ovom gradu proveo je period od 1792. do svoje smrti 1827. godine. Bio je zatvorena ličnost, neoženjen, vezan za uzak krug prijatelja i retko je putovao.

Svoja dela je tada prodavao mnogim publicistima jeftino, jer je često zapadao u velike finansijske krize. Pored toga, veoma rano je gotovo potpuno ogluveo i teško je komunicirao sa ljudima. Zbog toga je često padao u velike depresije, a jednom je čak pokušao da izvrši i samoubistvo.

Ljudi Betovenovog vremena nisu imali dovoljno razumevanja za umetnikov rad i nisu shvatali njegovu muziku. Poznat je ostao i po tome što je jednom posetiocu koji mu je rekao da ga ne shvata, odgovorio: "Ovo nije muzika za tvoju generaciju, već za buduće generacije." Ispostavilo se da je ovo tvrđenje tačno, budući da je Betovenova muzika pravu slavu doista stekla tek decenijama nakon umetnikove smrti.

U kući dvorskog savetnika Emanuela Josefa von Breuninga (+ 1777) i njegove supruge Helene, Betoven pronalazi u neku ruku zamenu za svoju porodicu. Njihova ćerka Eleonore ('Lorchen') će se kasnije udati za Betovenovog dugogodišnjeg prijatelja iz mladosti, profesora medicine Franca Gerharda Vegelera (1765-1848) sa kojim je osnovao "Hram svetog prijateljstva". Breuningov sin Stefan ('Steffen') bio je tako Betovenu privržen i sa njim se seli u Austriju (zajedno sa njegovim sinom Gerhardom).

Svojim bečkim učiteljima Josefu Hajdnu, Johanu Baptisti Šenku, Johanu Georgu Albretsbergeru i Antoniu Salieriu, Betoven kasnije ne pridaje veliki značaj. Počev od 1795., svoje sopstvene kompozicije prezentira u javnosti. Bečki dvorski krug ga je smatrao plemićem te je od samog početka bio prihvaćen kao jedan od njih. Otuda je bez problema imao pristup vodećim bečkim kućama tog vremena: Ličnovski, Rasumovski, Kinski, Lobkovic, Brunsvik, kao i svom najvećem darodavcu habsburškom nadvojvodi Rudolfu, kasnije kardinalbiskupu od Olmütza (1819). Nakon prvih uspeha na dvorovima u Pragu, Drezdenu, Lajpcigu i Berlinu, Betoven se sve više povlači iz krugova visokog plemstva a nove prijatelje pronalazi u jozefinskim dvorskim službenicima: Nikolausu Zsmeskallu von Domanovec, Karlu Pientricu, Karlu Bernardu i Francu Janschickhu.

Pred kraj života ga pritiskaju i druge bolesti, nerazumevanje sa ljudima. Preživljava jos jednu stvaralačku krizu. U toku nekoliko godina poslednjeg stvaralačkog perioda (1815-1827) napisao je srazmerno mali broj dela. Zatvorio se potpuno u svoj unutašnji svet i gigantskim koracima zaputio muzičkoj budućnosti: Deveta simfonija, Erioka, poslednje klavirske sonate i naročito kvarteti (od op. 127 do 135), izlaze iz okvira njegovog vremena, pokazuju neugaslu snagu invencije, udružene sa smelošću kakva se retko sreće kod starih kompozitora. Ta dela imaju značenje sinteze baroknih i klasičnih kompozicionih principa, pa po tome postaju uzor romantizmu.

Betovenov privatni i seksualni život je vrlo tajnovit. U Beču je takođe iskazivao intenzivnu potrebu za muškim prijateljstvom: mesto njegovog starog bonskog prijatelja Vegelera (koji se uskoro vraća na Rajnu) i mesto Stefana von Breuninga, sada zauzima kurlanski prepošt Karl Amenda (+1836). U društvu mladih muškaraca Betoven, okarakterisan kao mizantrop i nepristupačan, iznova cveta: svoja 'srculenca' je prekoravao, udarao, drmusao i ljubio...

Pored toga, kroz Betovenov život prolazi mnogo lepih žena, na visokom položaju. Važne uloge u njegovoj biografiji igraju grofica Giulietta Guicchardi (oko 1801.) kao i njene rođake Tereza i Josefina von Brunsvik. U novijim biografskim istraživanjima težište se pomera na Antoniju von Brentano, koju neki prepoznaju, mada bez jasnih dokaza, u teplitzkom ciklusu pisama (1812.), kao besmrtno voljenu. Drugi tvrde da je Betoven otac devojčice Minone, koja je rođena 1813. od majke Josefine von Stackelberg (udovice grofa Josefa Deyma). Ovde se radi faktički skoro samo o udatim ženama iz plemićkih krugova o čijim 'neverstvima' i vanbračnim vezama ne postoje ubedljivi dokazi. 'Daleka voljena' iz ciklusa pesama iz 1816. god. je takođe zagubljena u tami istorije. Ako je Betoven imao seksualne kontakte sa ženama, onda najverovatnije,i najčešće, sa izvesnim prostitutkama bečkih javnih kuća i zbog navodnih, retkih poseta njima, imao je grižu savesti.

Radoznalci verovatno znaju da je čuvena "Oda radosti" ponika iz velike Betovenove ljubavi prema ženi čije je ime, sve do skoro, bilo pod velom tajne. Osećanja za dotičnu damu, tada već poznati kompozitor, ovekovečio je u dirljivom pismu, u kome nisu naznačeni ni godina ni mesto pisanja niti ime primaoca - osobe koju oslovljava sa "Besmrtna draga", "Moj anđele, moje sve, moje Ja". Prema novom otkriću, izgleda da je zagonetku ove "večne" i neostvarene ljubavi rešio češki muzički istoričar Jaroslav Čelada. U Čeladinoj knjizi, koja je posthumno objavljena, navodi se ime Almerije Esterhazi, ćerke generala Valentina Esterhazija. Gospođica Almerija je, po ovoj teoriji, uprkos Betovenovoj nadi u pozitivan ishod njihove veze, a usled nepremostivih razlika u društvenom statusu, prihvatila bračnu ponudu izvesnog grofa i prekinula sve kontakte sa 36-godišnjim kompozitorom. Nežna ljubav temperamentnog virtuoza je, tako, ostala usamljena i zapečaćena u njegovom srcu, a sa njom i "misteriozno" pismo kojim Ludvig van Betoven (ot)pozdravlja svoju Dragu:

Pismo upućeno Betovenovoj prijateljici grofici Mariji Erdi 1816. nije samo duže od ostalih sačuvanih napisa genijalnog kompozitora, nego i za razliku od ostalih njegovih pisama, otkriva strah od smrti koju je predosetio tada 46-godišnji Betoven i njegovu zabrinutost za nećaka i britku duhovitost. Slavni kompozitor je groficu Erdi upoznao u Beču. Ona je živela odvojeno od muža, pa se na kraju odselila u Padovu. Betoven i Marija Erdi dobro su se poznavali, bili su bliski prijatelji, ali verovatno ipak nisu bili u ljubavnoj vezi. Betoven je svojoj prijateljici poverio da ima nameru da se brine o sinu svog upravo preminulog brata kako bi ga spasao od njegove pokvarene majke. U pismu se žali se na sve slabije zdravlje, rečima "tako da sve češće razmišljam o svojoj smrti, ali ne sa strahom". Betoven je često razmišljao o tome zašto bi još živeo. Takva mračna razmišljanja najčešće su bila podstaknuta rapidnim pogoršanjem sluha velikog umetnika. Međutim, za razliku od ostalih sačuvanih pisama, u kojima bi kompozitor uvek dolazio do zaključka da mu treba još vremena da izrazi svu kreativnost u sebi, u ovom je pismu poverio prijateljici da želi da živi zbog svog nećaka: "...mom bi sirotom Karlu umro prerano...". Ali, već u sledećem pasusu ovog pisma, nakon spoznaje ništavnosti egzistencije, zbijao je šale na račun komičnih imena i osobina ljudi u okruženju grofice Erdi.

U starosti je pristup dozvoljavao samo mladićima, njegovim učenicima i saradnicima: Ferdinandu Riesu, Antonu Felix Schindleru koji ubrzo napuštaju svog nemilosrdnog majstora, violinisti Karlu Holcu, kojeg od milja zove “moje najmilije drvo krsta Hristovog” (igra reči, nem. Holz je drvo,), svom sluzi Mišelu Krenu i na kraju života trinaestogodišnjem Gerhardu von Breuningu. Ovi prijatelji kao i Betovenov nećak Karl, negovali su kompozitora koji je bolovao od ascitesa (skupljanje serozne tečnosti u stomaku) i ciroze jetre, i pomagali mu i u izuzetno intimnim situacijama kao npr. pri obavljanju klistiranja.

Godine 1964. bečki terapeutski bračni par Sterba je uzbudio duhove tvrdnjom da se Betovenova ljubav prema nećaku Karlu van Betovenu (1806-1858.) treba tumačiti kao izraz oslobođene homoseksualnosti: 'Kompozitor je svoja homoseksualna osećanja preneo sa preminulog brata Kaspara Karla (+1815. god.) na njegovog sina Karla i ovoga je kasnije opterećivao sa svim pozitivnim i negativnim impulsima figure-majke. Uistinu, nema potrebe za posezanjem psihoanalitičkog zaobilaznog puta, preko brata, kako bi razumeli nastojanja potpuno nesposobnog za odgoj strica oko svoj nećaka, kao nesvesno konkretizovanje homoerotskih nagona i Betovenovu borbu protiv Karlove majke Johanne (rod. Reiss) koju naziva 'starim otrovom', kao izbijanje njegovih potisnutih mizoginih osećanja.

Nakon petogodišnjeg sudskog spora, koji je bio ispunjem brojnim protivrečnim presudama, Betovenu 1820. godine uspeva da dobije pravo na starateljstvo nad nećakom Karlom. Opsednut predstavom da je lično on Karlu pravi otac ( ili bolje: prava majka), Betoven je sve preuzeo da ovoga načini robom njegovih staračkih promenjivih raspoloženja. Kada je očajni Karl pokušao samoubistvo (1826.) na ruševini tvrđave Rauhenstein u Helenentalu, nakon čega konačno beži u zagrljaj majci Johani, Betoven je pao slomljen.

Umro je devet meseci nakon pokušaja samoubistva "njegovog deteta" , 26. 3. 1827. u 56. godini. Betovenova sahrana, na kojoj je pročitan govor kojeg je napisao Franc Grilparzer i gde je Franc Šubert bio jedan od nosača baklji u posmrtnoj povorci, poslužila je za jednu impresivnu predstavu carske i kraljevske monarhije.

Betoven je odbio da napravi kompromis između onoga što je intenzivno voleo i mrzeo, komponovao je burnu, herojsku, upornu muziku, mada je ogluveo u 32. godini. Gete je o Betovenu pisao da nikada nije sreo "intenzivnijeg, dinamičnijeg ili iskrenijeg umetnika" i da je zapanjen njegovim talentom. "Nažalost, on je jedna od onih neukroćenih osoba, koja ne čini ništa kako bi se učinio prijatnijim za sebe ili druge."

Univerzalnost njegovog genija ogleda se u poetskom i duboko proživljenom slikanju prirode, neposrednom izražavanju lirskih i ljubavnih osećanja, potresnom i dramatskom crtanju životnog puta heroja. Mocart je, zajedno sa Hajdnom i Betovenom, bio glavni predstavnik klasičnog muzičkog stila. Mesečevom sonatom Betoven sasvim nedvosmisleno pomera granice klasicizma idući u susret eri romantike..Njegovo svaralaštvo ujedinilo je zreli klasični stil i nagovestilo romantizam, a neka od svojih najvažnijih dela napisao je kad je izgubio sluh.

Pred kraj života ga pritiskaju i druge bolesti, i nerazumevanje sa ljudima. Doživljava paranoidna stanja, koja su pored već razvijene gluvoće doprinela da se ovaj veliki kompozitor još više osami i distancira od drugih, da prekine komunikaciju sa okolinom i oda alkoholu, što je postepeno dovelo do ciroze jetre.

Ogluveo, usamljen, u novčanim neprilikama, Betoven će lako postati žrtva alkoholizma. Nekoliko puta će se ozbiljno razboleti od žutice, pa je doktor Vavruh morao da ga punktira, i svaki put bi iz njega isteklo i po nekolko litara tečnosti. Pacijent će se zbog toga s prizvukom gorčine u glasu, uporediti sa Mojsijem u pustinji. I, premda je umirao od alkoholičarske ciroze, Betoven će sebi utuviti u glavu da jedino što ga još može spasti jeste vino iz njegovog zavičaja, pa će preklinjati jednog prijatelja da mu pošalje bocu dobrog rajnskog vina. "Što pre stigne, pre ću ozdraviti!" Dana 23. marta, Vavruh će konstatovati da mu više nema spasa. I kako ga bolesnik nije mogao čuti, on mu napisa na parčetu papira da je kraj neizbežan, želeći da ga nekako pripremi za taj trenutak. Betoven je pročitao poruku "savršeno vladajući sobom, polako i odmereno", ispričaće posle lekar. "Njegovo lice se najednom preobrazi. Srdačno mi pruži ruku i ozbiljnog izraza lica mi reče:

Nakon toga se ispovedio i obratio prijateljima koji su se nalazili u sobi: "Plaudite, amici! Finita est comoedia" ("Plješćite, prijatelji! Komedija je gotova.") Tako je glasila rečenica kojom su se, po završetku predstave, rimski glumci obraćali publici.

Nešto nakon toga, Brojning, Betovenov sluga, uđe noseći toliko željenu bocu vina, ali Betoven ne htede da ga pije:

"Šteta, šteta. Prekasno..." Zatim zapade u delirijum. Od svega što je govorio, jedino su bile razumljive ove reči: "Čujete li zvono? Novi dekor."

Dana 26. marta, dok je napolju besnela oluja, u toj jazbini u kojoj je vladao neopisiv nered, započeće Betovenova agonija. U jednom trenutku se razleže udar groma, i Betovan ga ču. Kao da kreće sa nekom uvertirom, Betoven podiže ruku, stisnu šaku, ali odmah potom ruka pade i oni izdahnu. Sahranjen je na groblju Vering, u Beču. Njegovoj sahrani prisustvovao je gotovo čitav Beč.

Inače, analiza ostataka lobanje nemačkog kompozitora Ludviga van Betovena potvrđuje da je on duže vreme bio izložen trovanju olovom, što je moguć uzrok njegovog lošeg ponašanja i svakako jedan od uzroka iznenadne smrti, objavili su naučnici koji su učestvovali u obdukciji. On je često bio ljut i nije voleo da sarađuje. Ovo otkriće pomaže da razumemo zašto. Trovanje olovom može dovesti do glavobolja, umora, problema s koncentracijom i drugih zdravstvenih problema. Analize Betovenove kose pokazale su da je on bio izložen trovanju olovom u vreme smrti, ali analiza lobanje pokazala je da je to trovanje trajalo duže vreme, kazao je Kaufman, stručnjak koji je učestvovao u obdukciji slavnog kompozitora. Naknadno je otkriveno, u nekim spisima, da je Betoven koji je bio ljubitelj čašice kao i Mocart, redovno pio jeftino belo vino koje je zaslađivano olovnim šećerom.

Za njega su vezane mnoge anegdote. Ovo su neke koje se stalno prepičavaju:

1) Godine 1808. Betoven se susretne s Geteom u Karlsbadu, gde su se istog dana i upoznali, a nakon toga pođu u šetnju kočijom. Dok su, tako, prolazili ulicama, mnogi građani su ih pozdravljali s oduševljenjem, na što Gete primeti: - Dosadno je, zaista, biti ovako slavan: svi me pozdravljaju. - Ekselencijo - nadoda britko Betoven - ne trebate se zbog toga inkomodirati, jer ja smatram da pozdravljaju mene.

2) Kad je bio potpuno gluv, Betoven je takođe stvarao, pa su tako nastala mnoga značajna muzička dela. Jednom je rekao:

3) U društvu nekih političara razgovaralo se o ratu i miru, a neko je nabrajao šta bi sve trebalo učiniti za očuvanje mira. Betoven, koji je čuo ovaj razgovor, upadne: - Gospođo, verujte mi, muzika je efikasnija od bilo kakve politike kad se radi o tome da narodi zavole mir.

4) Zamoljen da da svoj sud o Sebastianu Bahu, Betoven je rekao: - On nije potok, već more! (Na nemačkom jeziku Bah znači potok).

„Ja sam grozd, govorio je Betoven, i iz sebe cedim vino zvukova za čovečanstvo, koje ga mora piti."

Po toj ideologiji veliki svaki muzičar sam sebe je opravdao za uvek. On se ne pita kao nekad jedan drugi div i sumnjalica: Zašto? Jesam li potreban? Je li čovečanstvu potrebno najsavršenije slikarstvo? Betoven je znao: da čovečanstvo ne može, prosto, prosto, realno ne može bez svoga Betovena, koji dolazi u svoj čas, da spasi ono što se mora spasti, ono što bi bez egzaltacije uvenulo i uvenućem onemogućilo opstanak svega drugoga.

Uprkos teškoj neizlečivoj bolesti i gluvoći, stvarao je neumorno i stvorio neverovatno mnogo. Plod njegovog rada su: 32 sonate za klavir, 10 sonata za violinu, 5 sonata za violončelo, 16 gudačkih kvarteta, 9 simfonija, opera " Fidelio ", 5 klavirskih orkestara, 1 violinski koncert - "Koncert za violinu i orkestar u d-duru", ciklus pesama "Dalekoj dragoj", mise, solo pesme, kamerna muzika, uvertire itd...

Kroz njegovo nasleđe provejava rušilački duh nasleđenih zanatskih kalupa, uz svesnu upotrebu zvuka prošlih vremena. Kao prvi građanski muzičar koji se odmetnuo od mecenstva feudalne vlastele, Betoven, rođeni Bonac, predodređen za Bečliju, stvarao je muziku izuzetnog ličnog pečata sa blagim isparenjima arome epohe. Sonate odišu smirujućom harmonijom i lirikom, ali ne, kao što je to kod većine kompozitora njegovog doba slučaj, lirikom lirike radi.

Betoven je stvarao svet iznova, svet ogromnih zvučnih vulkana, svet kataklizama modulacija, i drevnoga užasa, koji je klicao i zapomagao, jer sam sebe nije mogao ni nadvisiti ni nadkriliti: jer nije bilo nikog drugog sem njega u toj vaseljeni.

Ludvig van Betoven je sigurno jedan od najvećih kompozitora svih vremena, muzički div čije su kompozicije osnova klasične muzike, ali i danas oduševljavaju poklonike muzičke umetnosti svuda u svetu.

Smatra se da je Betoven jedan od onih muzičkih genija koji su najviše doprineli razvoju muzike u celokupnoj istoriji. Njegova dela i danas predstavljaju veliki izazov za sve muzičke umetnike.

Dodaj komentar

Your Contact Details:

Ime:

Email: bez obave�tenjasa obave�tenjem

Websajt:

Komentar:

Naslov:

UBBCode:         -boja-aquacrnaplavafuchsiasivazelenalimunastakestenjastatamno plavamaslinastaljubicrvenasrebrnatealbela�uta -veli-simaloosrednjevelikoogromno

Message:

Security

Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.