Antički Grci koji su verovali da su muze izvor svake inspiracije, zapravo nisu imali termine koji bi odgovarali izrazima ’’stvarati’’ ili ’’stvaralac’’. Izraz ’’poiein’’ (napraviti) je bio dovoljan. Izuzetak je bila poezija - pesnik je viđen da stvara nova dela – donoseći u realnost novi svet – dok su ostali umetnici samo krivotvorli realnost.

U Rimu, ovo grčko gledište je modifikovano, Horacije je pisao da ne samo pesnici nego i slikari imaju dar da stvaraju nešto novo. Za razliku od Grka, Latini su imali termin za ’’stvaranje’’ (’’creatio’’), istim terminom su označavali ’’stvaralac’’.

Iako ni Grci, a ni Rimljani nisu imali nijednu reč koja direktno odgovara reči kreativnost, njihova umetnost, arhiktetura, muzika, izumi i otkrića jesu brojni primeri onoga što bi smo danas nazvali kreativan rad. U to vreme, koncept genija verovatno najpribližnije opisivao njihov stvaralački talenat.

Fundamentalna promena se dogodila u Hrišćanskom periodu. Reč ’’creatio’’ poprimila je sasvim drugačije značenje i prestala je da se upotrebljava da bi se njome označilo ljudsko delo, već Božije delo ’’stvaranja’’ (stvaranja sveta ni iz čega). Ovo antičko stanovište da umetnost nije u domenu stvaralaštva, odelevalo je vremenu.

Promena ovakvog pogleda na umetnost desila se tek u modernom vremenu.

U 18. veku, u vreme naglog razvitka nauke, koncept o kreativnosti se mnogo češće pojavljuje u teoriji umetnosti i povezuje se sa konceptom o imaginaciji. Zapadno stanovište o kreativnosti se razlikuje od Istočnog stava. Za Hinduse, Budiste, taoizam i filozofiju Konfučija ’’stvaranje’’ je najvećim delom otkriće i podražavanje, a ideja ’’Velikog Stvaraoca’’ kao jedinog koji ima dar ``stvaranja`` nema mesta u ovim filozofijama i religijama.

U 19. veku ne samo da je umetnost dobila status stvaralaštva, već je i sama bila priznata.

Krajem 19-og i početkom 20-og veka, priznati matematičari i naučnici kao što su Herman fon Helmhoc i Henri Poankare počeli su da rasvetljavaju i vode javne diskusije o kreativnom procesu. Uvid u ovu oblast pružio im je rani prikaz kreativnog procesa od pionira u ovoj oblasti – teorija Grahama Walasa i teorija Maks Verthajmera. U ovom modelu, koji je obljavljen u njihovoj knjizi Art of Thought (1926.), kreativni uvid se objašnjava kroz proces koji se sastoji od 5 delova : priprema, inkubacija, nagoveštaj, uvid, potvrda.

Međutim, formalni početak naučnog razmatranja pojma kreativnosti, sa stanovišta naučne psihološke literature, pripisuje se J.P.Gilfordu i Američkom Društvu Psihologa koje je popularizovalo ovu temu i dovelo u žižu interesovanja naučni pristup konceptu o kreativnosti i prve pokušaje merenja psihometrijskim testovmima. U svom predsedničkom govoru 1950. Gilford je uputio poziv članovima APA-e (American Psychological Association) da posvete više pažnje ispitivanju procesa kreativnosti za koji je ustanovio da manje od 0,2 % stvaki u Psihološkim izvodima do 1950. god. bilo usresređeno na kreativnost (Sternberg & Lubart,1995).

Kada razmišljamo o stvaralaštvu, onda nam se u glavi stvaraju slike izuzetnih umetnika i naučnika kao što je ovaj rad Leonarda da Vičija.

Međutim, retki su ovako visoko kreativni pojedinci i njihovo proučavanje ograničilo bi istraživanje stvaralaštva .

Gilford je predložio da se stvaralaštvo proučava na običnim ispitanicima i to preko psihometrijskog pristupa, koristeći zadatke tipa papir i olovka. Jedan od takvih instrumenata bio je i Test neobičnih upotreba (’’Unusual Uses Test’’), u okviru kojeg se od ispitanika tražilo da smisli što više upotreba za neki običan predmet (kao što je cigla). Mnogi istraživači su prihvatili Gilfordov predlog i zadaci ’’divergentnog mišljenja’’ ubrzo su postali glavni instrument za merenje stvaralačkog mišljenja. Testovi su bili odgovarajuće sredstvo kojim su se ljudi mogli poredidti na osnovu jedne standardne skale ’’kreativnosti’’ (Sternberg & Lubart,1995).

Poseban doprinos istraživanju na polju kreativnosti predstavlja Gilfordov rad na divergentnim sposobnostima. Kao bitnu razliku on podvlači da konvergentno mišljenje podrazumeva isticanje samo jednog, najtačnijeg rešenja datog problema, dok divergentno mišljenje predstavlja kreativno izvođenje višestrukih rešenja jednog problema. Upravo zbog toga Gilford je divergentnu produkciju vezivao za kreativnost. On je fluentnost ideja kao posebnu vrstu sposobnosti ’’proširio’’ sa verbalnih na ostale vrste sadržaja i napravio čitavu kolekciju raznovrsnih testova.

U psihološkoj literaturi može se naći više od šezdeset definicija kreativnosti, izvan je dometa ovog rada nabrojati ih sve.

Golan navodi raznolikost shvatanja kreativnosti. Kreativnost se shvatala kao crta koja se normalno distribuira, kao sposobnost, intrapsihički proces, kao stil života. Opisana je kao nešto što vodi inovaciji u nauci, uspehu u umetnosti, ili novim razmišljanjima. Kreativnost je opisana kao povezana ili je izjednačavana sa inteligencijom, produktivnošću, pozitivnim mentalnim zdravljam i originalnošću, uzrokovana >>self-aktualizacijom<< i sublimacijom i restitucijom destruktivnih impulsa (Kvaščev, 1981).

Možda najčešće pominjana definicija kreativnosti u literaturi iz ove oblasti je Barronova (Barron, 1995) po kome je kreativnost sposobnost da se proizvede delo koje je ne samo novo (tj. originalno, neočekivano) nego i korisno (tj. usklađeno ograničenjima koje nalaže dati zadatak).

Danijel Goleman je pisao o društvenoj kreativnosti – definišući je kao umetnost međusobnog odnosa tj. čovekove veštine koje sazrevaju u društvenu snalažljivost koja utiče na uspeh odnosa sa drugima. Ove društvene veštine omogućavaju čovek da oblikuje određeni odnos, da podstakne i nadahne druge da imaju uspešne intimne odnose, da na druge utiče, da ih umiri, da upravlja i svojim (vrhunac samo- kontrole) i tuđim emocijama (umetnost međusobnog odnosa). Štaviše, sam nedostatak ovih veština uzrok je što i intelektualno najuspešniji podbace u odnosima sa drugima i postaju arogantni, neomiljeni i neosetljivi (prema Goleman, 2002).

Priroda, poreklo, struktura i razvoj kreativnosti predmet su proučavanja u teorijama darovitosti, talenta i kreativnosti, pri čemu se kreativno izražavanje više ili manje eksplicitno određuje kao suština i cilj talenta, a talenat kao ispoljena darovitost. Pregled teorija i modela ukazuje da se tumačenja kreativnosti kreću od pristupa koji su orjentisani kognitivno, prema onima koji su više orijentisani na ličnost; od racionalnim prema iracionalnim faktorima; od užih određenja ka razvojnim teorijama, itd.

• Dodaj Novi
• Pretraga

Komentari (1)

• Y-m-d H:i:s | thea123  - kreativnost

  imam da napisem domaci na temu kreativnost i stvaralastvo,i imam nekoliko pitanja i da li bi mogli da mi pomognete...kako znamo da li je neko kreativan
  da li postoji veci stepen kreativnosti
  da li je moguce podstaci kreativnost i na koji nacin i ciju odgovornost i kako
  u cemu se izrazava kreativnost dece
  da li mislite koji je period pogodniji za izrazavanje kreativnosti..

  • 4
  • 0

  OdgovorCitat

Dodaj komentar

Your Contact Details:

Ime:

Email: bez obave�tenjasa obave�tenjem

Websajt:

Komentar:

Naslov:

UBBCode:         -boja-aquacrnaplavafuchsiasivazelenalimunastakestenjastatamno plavamaslinastaljubicrvenasrebrnatealbela�uta -veli-simaloosrednjevelikoogromno

Message:

Security

Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

Joomla components by Compojoom